Сећање на Свете спасоносне муке Господа нашег Исуса Христа

Оче! опрости им, јер не знају шта чине.

На Велики петак догоди се и Црква се сећа светог, спасоносног и страшног страдања и смрти Господа Исуса Христа, које је Он ради нас добровољно поднео.

Прослављајући на Велики петак „следовање светог и спасоносног страдања Господа нашег Исуса Христа“, Православна Црква је на овај велики дан богослужењем обележила сва времена светих догађаја спасења света: време заробљавања. Спаситеља у Гетсиманском врту и осуде Њега од епископа и старешина на страдање и смрт (Мт. 27, 1) – служба Јутрења; време вођења Спаситеља Пилату на суђење – Божанствена служба првог часа (Мт. 27,2); време осуде Господње на суђењу Пилату – до завршетка трећег часа; време Христовог страдања на крсту – шести час; време смрти – девети сат; и скидање тела Христовог са крста на вечерњи.

На Велики петак нема Литургије, јер се на овај дан сам Господ жртвовао, а славе се Царски часови. Вечерње се празнује у трећи час дана, у час смрти Исуса Христа на крсту, у знак сећања на скидање тела Христовог са крста и Његово погребење. На Вечерњи, свештенство подиже Покров (тј. лик Христа који лежи у гробу) са Престола, као са Голготе, и износи је из олтара у средину храма. Покров се ставља на гроб, на посебно припремљен сто. Затим се свештенство и сви поклоници клањају пред Покровом и целивају ране Господње које су на њему приказане – перфорацију Његових ребара, руку и ногу. Плаштаница се налази у средини храма три (непотпуна) дана, подсећајући на тродневни боравак Исуса Христа у гробу.

На јутрењу на Велики петак Црква свечано објављује јеванђеље о страдању и смрти Богочовека, подељено на 12 јеванђеоских читања, које се називају Страсна јеванђеља. Читање 12 Јеванђеља на Велики петак потиче из апостолског предања. Свети Јован Златоусти помиње читање 12 страсних јеванђеља на Велики петак. Он каже: „Јудејци с гневом нападају Исуса Христа, сами Га муче, везују, одводе, постају извршиоци увреда које су нанели војници, прибијају Га на крст, ругају Му се, ругају Му се. Пилат овде није додао ништа са своје стране: они све раде сами. А ово нам се чита када смо сви на сабору, да нам незнабошци не говоре: ти показујеш народу само сјајна и славна, на пример, знамења и чуда, а скриваш срамне. Благодат Духа Светога је то тако уредила да се све ово чита међу нама на празник – управо на Велики четвртак Васкрса (тј. у петак Страсне седмице), када мушкарци и жене стоје у великом броју, када се цела васиона скупи, онда се ово проповеда на сав глас; и таквим јавним читањем и проповедањем, верујемо да је Христос Бог“. „Сада смо се сви ми“, рекао је Свети Јован Дамаскин на Велики петак, „сабрали да слушамо о крсту, пунимо Цркву, гомиламо једни друге, знојимо се и исцрпљујемо се“.

Читању страсних јеванђеља претходи и прати појање: „Слава дуготрпљењу Твоме, Господе“. Заиста, Његово дуготрпљење је било крајње, Његове патње су биле страшне. По речима Цркве и Светог Јована Златоустог, за време страшног и спасоносног страдања Господњег, сваки уд Његове свете плоти „поднео је срамоту ради нас: глава од трновог венца и трске; лице од удараца и пљувања; образи од дављења; уста од приноса сирћета помешаног са жучи; уши од богохуљења злих; рамена од ударања; десна рука је од трске коју су Му дали да држи уместо жезла; руке и ноге од ноктију; ребра из копије; цело тело од голотиње, бичевања, огртача, лажног обожавања и распећа.”

Свако читање Јеванђеља најављује се радосном вести, а при сваком читању присутних светиљки: ово значајно указује на тријумф и славу која је пратила Сина Божијег чак и за време Његовог крајњег понижења међу погрдама и страдањима и сведочећи Његову највишу светост и Божанство. Господ, идући у добровољно страдање и смрт, сам је предвидео: сада се прослави Син Човечији, и Бог се прослави у Њему. Ако се Бог прославио у Њему, онда ће Бог прославити Њега у Себи, и ускоро ће Га прославити (Јн. 13, 31-32), то јест „уз крст“, каже Јован Златоусти. Господње страдање за наше грехе било је болно колико и славно за Господа. Непријатељи иду да Га одведу у патњу и смрт – и они падају пред Његовом Божанском свемогућношћу и исцељују се од својих рана. Они су љути на Спаситеља, али Његова невиност и највећа светост тријумфују над њиховом заслепљеном злобом. Они који су се, било из страха или похлепе, одрекли Господа, исповедају свој грех против Њега или са сузама покајања, или смрћу из очајања. Апостол Петар умива своје одрицање од Христа горким сузама искреног покајања. Јуда издајник, видећи да је Господ осуђен на смрт, препусти се очајању и врати првосвештеницима 30 сребрника, говорећи: згрешио је издавши крв недужну. Првосвештеници, уместо да утеше онога који им је служио, само појачавају његово очајање и показују своју слабост и неодлучност пред истином, говорећи Јуди: „Шта је то нама? погледајте сами“. „Зар то нису речи оних који и сами сведоче о својој подлости и лудости, покривајући се бесмисленом маском лажног незнања“? Очајни Јуда бацио је сребрнике у цркву и обесио се. Али сребрници, као цена крви, по савету првосвештеника, нису стављени у црквену ризницу. „Схватате ли“, каже свети Јован Златоусти, „како их осуђује савест? Они сами виде да су купили убиство и зато га нису ставили у корван.”

Богочовек на крсту; један од разбојника разапетих са Њим, осуђујући другог за богохулне речи, исповеда Исуса Христа као Господа, и Његову невиност и Божанство. Најзад, у славу Распетога, један за другим следе страшни знаци који најављују искупљујуће страдање и смрт Пресветих Светих и опомињу распеће (1. Кор. 2, 8). У Јерусалимском храму завеса је поцепана на два дела, показујући да је смрћу васељенске Жртве на крсту дошао крај древне скиније и свима се отворио пут до саме светиње (Јевр. 9,8). ).

Протојереј Г.С. Деболски,
„Дани богослужења Православне Цркве“, књ

Песме са богослужења у петак Страсне недеље Великог поста

Данас виси о дрвету, Који је земљу окачио на воде: Овенчан је трњем, Који је Цар анђела: облачи се у лажни скерлет, облачи небо: прима се да га задаве, Онај који је ослободио Адама у Јордану: Женик Цркве прикован је ексерима: Син Дјеве копљем прободен. Поклањамо се мукама Твојим, Христе: клањамо се мукама Твојим, Христе: клањамо се мукама Твојим, Христе, покажи нам славно Васкрсење Твоје.

„Сада Он виси на дрвету, Онај који је окачио (утврдио) земљу на води; Краљ Анђела је прекривен трновом круном; Онај који облачи небо облацима облачи се у кловновско љубичасто; Ко је ослободио (од греха) Адама у Јордану прихвата дављење (шамар); прикован је Женик Цркве; Сина Богородице прободе копље. Поклањамо се страдањима Твојим, Христе, клањамо се страдањима Твојим, Христе, клањамо се страдањима Твојим, Христе, покажи нам свеславно Васкрсење Твоје.”

Јеванђеље по Луки

Са Њим су у смрт одвели и два зликоваца. И кад дођоше на место звано Лобноје, разапеше Њега и тамошње злотворе, једнога десно, другога лево. Исус рече: Оче! опрости им, јер не знају шта чине. И поделили су хаљине Његове бацивши коцку. А народ је стајао и гледао. Ругали су им се и вође говорећи: Он је друге спасао; нека се спасе, ако је Христос, изабраник Божији. Исто тако и војници Му се ругаху, прилазећи и приносећи Му сирће говорећи: Ако си Ти Цар Јудејски, спаси Себе. И беше над Њим натпис, написан грчким, римским и јеврејским речима: Ово је цар јудејски. Један од обешених зликоваца оклевета Га и рече: ако си Христос, спаси себе и нас. Други га је, напротив, умирио и рекао: Или се не бојиш Бога, кад си и сам осуђен на исто? и осуђени смо праведно, јер смо прихватили оно што је било достојно наших дела, а Он није учинио ништа лоше. И рече Исусу: сети ме се, Господе, кад дођеш у царство своје! А Исус му рече: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају.

А беше око шестог часа дана, и тама по свој земљи до деветог часа; и сунце се помрачи, и завеса у храму се раздере у средини. Исус, вичући из свег гласа, рече: Оче! Предајем свој дух у твоје руке. И рекавши ово, одустаде од духа. Сатник, видевши шта се дешава, прослави Бога и рече: Заиста овај човек беше праведан човек. И сви људи који су се окупили да виде овај спектакл, видевши шта се дешава, вратили су се, ударајући се у прса. Ипак, они који су Га познавали, и жене које су га пратиле из Галилеје, стајале су у даљини и гледале у ово.

ОК. 23, 32-49

И сви људи који су се окупили да виде овај спектакл, видевши шта се дешава, вратили су се, ударајући се у прса.
ОК. 23, 48

Какав је то био спектакл који је публику потпуно збунио? Који је то био призор који је тишином заокупљао усне гледалаца, а истовремено им потресао душу? Дошли су на догађај да задовоље своју радозналост; напустили су спектакл, ударајући се у прса и носећи са собом страшну збуњеност… Какав је био овај догађај?

Нису само људи гледали на овај призор: сви Анђели Божији су га гледали са ужасом и најдубљим страхопоштовањем; небески објекти више нису привлачили њихову пажњу; њихови погледи су били усмерени, приковани за спектакл који се отворио на земљи. Сунце је видело нешто што никада није видело, и, не могавши да поднесе оно што је видело, сакрило је своје зраке, као што човек затвара очи пред призором који му је неподношљив: оно се обукло у дубоку таму, изражавајући тамом тугу као дубоко као што је смрт горка. Земља се тресла и тресла под догађајем који се на њој збио. Старозаветна Црква је растргала свој величанствени вео; Тако се најдрагоценија одећа мучи и не штеди пред неизбежном, одлучујућом катастрофом. И сви људи који су се окупили да виде овај догађај, видевши шта се дешава, вратили су се, ударајући се у прса… Какав је то спектакл?

Постојао је призор који сада посматрамо у сећању, у вршеној црквеној служби, у светом Лику пред нашим очима. Призор је био Син Божији, који је сишао са неба, постао човек да спасе људе, проклет, убијен од људи.

Које би осећање, ако не осећај ужаса, требало потпуно да обухвати срце при овом призору? Које стање, ако не стање потпуне збуњености, треба да буде стање духа? Која реч може да се изговори на овај призор? Зар неће свака људска реч умрети у устима пре него што изађе из уста? И сви људи који су се окупили да виде овај спектакл, видевши шта се дешава, вратили су се, ударајући се у прса.

Они који су долазили да погледају Спаситеља, који је висио на дрвеном крсту, као зрело и скерлетно воће, враћали су се збуњени и ужаснути, који су долазили да погледају искушавајућим умом, из помпезне и лажне уображености. У њима је вера ћутала. Помрачено сунце завапи к њима, дрхтава земља их дозива, камење их дозива, растајући се с треском и дижући се над гробовима мртвих, изненада оживљеним смрћу Спаситељевом. Они који су били испразни радознали вратили су се ужаснути: у ужасу не од савршеног убиства Бога, него у ужасу од претећег погледа и гласа дрхтаве, неосетљиве природе, која је своје богопознање испољила пред човечанством које Га није препознало. Вратили су се тукући се у прса у страху за себе, за своје тело и крв, ради чега је крв проливена и тело Богочовека мучено.

Док су Јевреји, који су почивали у Закону, хвалећи се широким и тачним познавањем Закона, били збуњени, гледајући на догађај предвиђен Законом и Пророцима, гледајући на спонтану Жртву чији су били несвесни свештеници; док су Јевреји били збуњени и враћали се, узнемирени страхом и суморним предосећањем сопствене несреће, пагански центурион стајао је пред крстом и Жртвом, стајао без повлачења. Немогуће му је било да оде, јер је командовао стражом која је чувала Жртву: та срећна немогућност му се дала, јер је у његовом срцу била скривена вера, очигледна Срцепознавцу. Када је природа објавила своје исповедање Бога, центурион је дао одговор на тајанствени глас природе, дао одговор на тајанствено исповедање исповедањем отвореним и јавним. Заиста је Он био Син Божији, рекао је за распетог странца који му је висио пред очима, препознавши Бога у стрељаном странцу. Јевреји, поносни на своје познавање слова Закона и своју ритуалну спољашњу праведност, били су збуњени пред Сином Човечијим и Сином Божијим распетим на дрвету. С једне стране, ударили су их знаци – земљотрес, кидање црквеног вела, дубока тама која је дошла у подне; с друге стране, били су заслепљени и прекаљени телесним умом и гордом самообманом, представљајући Месију у пламену земаљске славе, величанственог цара, освајача васељене, на челу велике војске, међу војском раскошних дворјана. У то време ратник, незнабожац, признаје распетог скитницу као Бога, злочинац Га признаје као Бога. Сиђи са крста! – слепи јеврејски епископи и књижевници подругљиво су говорили Богочовеку, не схватајући какву свесвету Жртву, какву свесвету и свемоћну жртву паљеницу Богу принесу, „нека сиђе с крста, да ми може видети и веровати: тада га је груби, неуки разбојник препознао за Бога, узашао на крст због Његове Божанске праведности, а не због свог греха. Својим телесним очима видео је нагог човека, разапетог у његовој близини, подвргнутог истој судбини као и он, беспомоћног просјака, осуђеног и од духовне и грађанске власти, мученог, распетог, а још увек мученог и стрељаног свим изразима мржње: са очима смиреног срца видео Бога. Силни, славни, умни, праведници света обасипали су Бога клетвом и подсмехом, разбојник се обратио к Њему добронамерном и успешном молитвом: сети ме се, Господе, када дођеш у царство своје (Лк. 23, 42).

Пресвета Богородица је стајала на крсту и на њему се Господ распео. Срце јој је тугом као мачом прободено: испунило се предсказање светог старца Симеона. Али Она је знала да се Њен Син, Син Божији, удостојио да се узнесе на крст и принесе Себе као жртву мира за одбачено човечанство; Она је знала да ће Господ, завршивши искупљење људи смрћу, васкрснути и саваскрснути човечанство са Собом; Знала је то – и ћутала. Она је ћутала пред величином догађаја: ћутала је од обиља туге: ћутала је пред вољом Божијом која се одвијала, против чијих дефиниција нема гласа.

Вољени ученик Господњи стајаше на крсту. Погледао је у висину крста – у несхватљивој љубави добровољне Жртве созерцавао је Божанску љубав. Божанска љубав је извор теологије. Она је дар Духа Светога, а Богословље је дар Духа Светога. Она је Апостолима открила тајанствено значење помирења. Јер љубав Христова нас обухвата, Христов ученик и гласник проповеда јеванђеље, размишљајући овако: ако је један умро за све, онда су сви умрли (2. Кор. 5, 14). Због бескрајне љубави коју Господ има према човечанству и коју је само Господ способан да има, цело човечанство је пострадало на крсту у личности Господњем и умрло у личности Господа. Ако је човечанство у Њему страдало, онда је у Њему било оправдано; ако је умрло у Њему, у Њему је и оживело. Смрт Господња постала је извор живота.

Изненада глас распетог Господа дође са крста ка Пресветој Дјеви: Жено! Гле, Сина Твога ; затим глас љубљеном ученику: Ево Мајке твоје. Уништавајући на дрвету крста грех праотаца, који су они починили на рајском дрвету, рађајући човечанство у нови живот животворном смрћу, Господ улази у права Праоца човека, и објављује Његова Мајка, по човечанству, ствар ученика и свих његових ученика, хришћанског племена. Старог Адама замењује Нови Адам, палу Еву замењује непорочна Марија. Кроз злочин једнога, рекао је Апостол, многи су били подвргнути смрти, колико више благодат Божија и дар благодаћу једног Човека, Исуса Христа, обилује многима (Рим. 5,15). Посредовањем Господа нашег Исуса Христа, безбројни и неизрециви благослови излили су се на људски род: не само да је извршено искупљење људи, већ је извршено и њихово усиновљење као синова Богу.

Просвећени созерцањем великог догађаја, вратимо се, љубљена браћо, у своје домове, и понесимо са собом дубоке спасоносне мисли, ударивши ове мисли у своја срца. Сетили смо се, живо смо посматрали чин Божанске љубави, чин који је превазишао речи, превазишао разумевање. Мученици су на ову љубав одговорили потоцима своје крви, коју су пролили као воду; На ову Љубав светитељи су одговорили умртвљивањем тела страстима и пожудама; Многи грешници су одговорили на ову Љубав потоцима суза, срдачним уздасима, исповедањем својих грехова, и из ње црпели исцељење за своје душе; Многи потлачени тугом и болестима одговорили су овој Љубави, и ова љубав је Божанском утехом растворила њихове туге. И ми одговоримо на љубав нашег Господа према нама саосећањем Његове љубави: живећи по Његовим свесветим заповестима. Ово је знак љубави који Он тражи од нас, и само тај знак љубави Он ће прихватити од нас. Ко Ме љуби одржаће реч Моју; Ко Ме не воли, не држи речи Моје (Јн. 14, 23, 24). Ако на љубав Господњу према нама не одговоримо љубављу према Њему, није ли крв Богочовека за нас узалуд проливена? Није ли узалуд за нас мучено Његово пресвето Тело? Није ли узалуд Велика Жртва стављена на олтар крста и жртвована? Њено заступништво за нас за спасење је свемоћно. Глас крви праведног Авеља узнео се са земље на небо, и јавио се Богу са оптужбом против онога који је пролио ову крв: глас велике Жртве чује се усред самог неба, на самом престолу Божанствена, на којој седи велика Жртва. Глас Њене тужбе је уједно и Божија одредба, која изриче вечну казну непријатељима и презирима Сина Божијег. Каква је корист од Моје крви: да се никада не спустим у пропадање? Свесвета Жртва говори, оптужујући Њом искупљене хришћане, који су узели њену цену у себе, и њу заједно са њима бацили у смрад греха. Овај страшни злочин чине сви који узимају удице Христове, своју душу и тело, искупљене од Христа и које припадају Христу, и стварају своје блудничке удице разним парницама са грехом. Зар не знате, каже Апостол, да сте храм Божији, и да Дух Божији живи у вама? Ако неко разори храм Божији, Бог ће га казнити. Амин.

Свети Игњатије (Брјанчанинов)