Studija američke vlade sa koje je skinuta oznaka tajnosti u septembru 2006. kaže da je rat u Iraku postao ujedinjujući razlog za „muslimanske džihadiste“. Termin „džihad“ je postao uobičajena reč u većem delu sveta u poslednjoj deceniji, a za mnoge lјude – posebno nemuslimane – on znači „sveti rat“, pokušaj širenja muslimanske religije i kažnjavanja ne-muslimana nasilnim sredstvima. Veliki broj muslimana se, međutim, ne slaže sa tom definicijom. I Kur’an, kao i većina svetih knjiga, ostavlјa sam sebe otvorenim za tumačenje. Ovde ćemo se osvrnuti na Kur’an i muslimanske učenjake da saznamo o nekim od široko prihvaćenih tumačenja božanskog poziva na džihad.

Reč džihad potiče od arapske reči jahada, što znači „boriti se, uložiti napor ili nastojati“. Džihad je osnovni koncept u muslimanskoj religiji, a u svom islamskom kontekstu, ima dva primarna značenja: boriti se za pobolјšanje sebe u skladu sa smernicama islama i boriti se za bolјitak čitavog čovečanstva širenjem uticaja islama i učenja muslimanskog proroka Muhameda.

Ideju o džihadu kao borbi da se postane bolјi musliman mnogi smatraju „većim džihadom“. Ovaj džihad je unutrašnja borba, a ne spolјašnja. Izveštava se da je prorok Muhamed izjavio: „Najbolјi džihad je od onoga ko se bori protiv sebe za Allaha, Moćnog i Veličanstvenog“.

Ovaj unutrašnji, duhovni džihad navodi muslimane koji se bore da napuste greh, kontrolišu svoj bes i generalno pobolјšaju svoju privrženost direktivama proroka Muhameda. Neki naučnici veruju da muslimani moraju da preduzmu ovaj unutrašnji, duhovni džihad pre nego što se pozabave svojom odgovornošću za sprovođenje spolјašnjeg, fizičkog džihada.

Dok postoje stručnjaci za islam koji smatraju da je ovo moderna interpretacija koja ima za cilј da se suprotstavi zapadnom pogledu na džihad kao preteću i agresivnu, drugi veruju da je u učenjima Muhameda isto tako zastuplјen kao i spolјašnji, borbeni džihad.

Ovo poslednje tumačenje džihada – kao fizičke, spolјne borbe za širenje vladavine islama – dobro je predstavlјeno u Kuranu. Jedan od najčešće citiranih pasusa koji podržava fizički džihad glasi: „A kada prođu sveti meseci, ubijte one koji se pridružuju drugim bogovima sa Bogom gde god ih nađete; i zgrabite ih, opsednite ih i sačekajte ih sa svakom vrstom zasede; ali ako se obrate … onda ih pustite da idu svojim putem, jer je Bog milostiv. Ako neko od onih koji spajaju bogove sa Bogom zatraži od tebe azil, daj mu utočište, da čuje Reč Božiju, a zatim neka dođe do svog sigurnog mesta. Ovo, zbog toga što su lјudi lišeni znanja“. – Sura ik.5,6

U ovom spolјašnjem džihadu, muslimanima je naređeno da koriste borbena sredstva ako je potrebno za širenje mira i pravde islamske veroispovesti na područja koja nisu pod uticajem proroka Muhameda. U ovom odlomku, oni koji ne prihvate muslimansku vladavinu suočavaju se sa kaznom smrti. Mnogi naučnici ističu da, iako su sredstva agresivna, fizički džihad ima za cilј konačni mir: Kur’an pretpostavlјa stanje nereda, ugnjetavanja i nepravde u svim zemlјama koje nisu pod muslimanskom vlašću. Takođe, neki čitaju tekst da znači da cilј nije nužno da se svet preobrati u islam, već da se svet oslobodi od opresivnih (neislamskih) vladara kako bi svi lјudi mogli biti slobodni da izaberu islam kada prepoznaju njegovu vrednost.

Obe vrste džihada nalaze svoju osnovu u tumačenjima muslimanske svete knjige. Vredi napomenuti da skoro svaki drevni verski tekst sadrži odlomke koji se, za većinu sledbenika religije, ne odnose na savremeni život ili nisu namenjeni da se tumače doslovno. „Islam“ dolazi od arapske reči „salam“, što znači mir. Većina sledbenika islama ne veruje da je nasilјe pravo sredstvo za sprovođenje džihada osim ako to nasilјe nije u samoodbrani.

Iako većina muslimana prihvata neki oblik direktive džihada kao deo svog sistema verovanja, oni takođe potpuno odbacuju vezu između džihada i modernog terorizma. Oni gledaju na Muhamedove posebne naredbe u Kur’anu da nikada ne napadaju žene, decu, starce, slabe, bolesne i invalide kao dokaz da terorističke taktike nisu podržane Kur’anom i da im nije mesto u islamu.

Da li islam odobrava terorizam?

Kao i sve druge velike religije, islam zabranjuje oduzimanje nevinih života i dozvolјava ratovanje samo u slučaju direktnog napada. Pa čak i tada, prema Kuranu, u trenutku kada agresor popusti, svaka bitka treba da prestane i da bude zamenjena oprostom i milošću.

Ali zašto onda grupe poput Al-Kaide i ISIS-a, koje tvrde da su muslimani koji veruju, podstiču svoje sledbenike da počine užasne akte nasilјa nad nedužnim civilima?

U tim slučajevima, religija se koristi kao izgovor za nasilno postizanje uglavnom političkih cilјeva. Religijske spise su birali fundamentalisti svih vera da opravdaju nasilјe nad nevernicima, a ni Kuran se ne razlikuje. Ako izvučete određene stihove Kur’ana iz njihovog istorijskog konteksta, oni mogu biti izobličeni tako da zvuče kao uputstva za ubijanje nemuslimana “gde ih nađete”, kako to kaže jedan stih.

U prvim godinama islama, prorok Muhamed i njegovi sledbenici bili su proganjani i napadnuti u Meki, primoravajući ih da pobegnu u Medinu. Iako su njegove pristalice želele da uzvrate, prorok je to odbio dok mu Alah nije dao dozvolu. A kada je ta dozvola da se „ubijaju nevernici“ konačno stigla, to je bio odgovor na konkretan napad pod specifičnim istorijskim okolnostima.

Drugi ku’ranski stihovi o ratovanju jasno pokazuju da je nasilјe dozvolјeno samo u slučajevima samoodbrane, ili kada se brani život drugih vernika, kao što su Jevreji i hrišćani. I u trenutku kada neprijatelј „odustane“, borbe bi trebalo da prestanu.

Često se izveštava da lјudi koji se pridruže grupama kao što je ISIS veruju da će, ako pomru tokom bitke ili kao bombaši samoubice, otići pravo u raj kao mučenici. Ali kada neko kopa dublјe, generalno postoji ekonomska, identitetska ili druga motivacija da se i oni pridruže (izvor: Sajmon). Izjednačavanje pravednog rata za borbu protiv ugnjetavanja i nepravde sa terorizmom je greška koju su napravili i teroristi i kritičari islama.

Uskoro: Kako je CIA osnovala ISIS