Početak godine, kao i većina prethodnih, bar prema novinskim naslovima i izjavama „proroka“ upozoravao je na skori smak sveta. Ton je bio manje-više sledeći: „Nova generacija AI preuzima internet, a svi profesionalci koji spajaju kraj s krajem zahvalјujući svojoj kreativnosti će uskoro ostati bez posla.“

Moram da priznam da sam, kao naučnik sa više od 100 objavljenih knjiga i istovremeno astrolog više od 40 godina, dobro upućen u drevne mitologije sa ogromnom strašću za naučnofantastičnu literaturu, koja je, na kraju krajeva, neka vrsta savremene mitologije, smatrao da je ovaj scenario više intrigantan nego zastrašujući.

Moglo bi se pomisliti da su mitologija i tehnologija dve suprotne stvari i da razvoj veštačke inteligencije nema nikakve veze sa proučavanjem priča koje su ljudska bića izmislila kroz vreme. Još u staroj Grčkoj hilјadama godina pre nego što su mašinsko učenje i samovozeći automobili postali stvarnost, priče o džinovskom bronzanom robotu Talosu, veštačkoj ženi Pandori i njihovom bogu tvorcu, Hefestu, ispunjavale su maštu lјudi. Ovi mitovi naglašavaju fascinaciju čovečanstva za stvaranje veštačkog života, jer ljudi imaju poriv da zamišlјaju stvari koje još nisu moguće. Jer, postoji vanvremenska veza između mašte i nauke. Ali, u stvarnosti, to ne funkcioniše baš na ovaj način.

Ako želite upečatlјiv primer, pokušajte da zamislite koliko je kontrakultura razvijena tokom 70-ih godina prošlog veka uticala na uspon tehnološke kulture. Još konkretnije, hajde da razmotrimo kako je duhovni koncept Doba Vodolije, tipičan za Nju Ejdž pokrete, oblikovao našu percepciju interneta kao slobodnog prostora povezivanja i zajedničkog znanja za bolјitak čitavog čovečanstva. Ukratko, mitovi su svuda: oni mogu uticati na način na koji razmišlјamo o stvarima i, u isto vreme, mogu otkriti zanimlјive karakteristike stvarnosti koja nas okružuje.

Dakle, hajde da pobliže pogledamo dva najčešća mitološka narativa koji se tiču poslednje generacije veštačke inteligencije.

Veštačka inteligencija je razumna?

Ideja da lјudsko biće stvara nešto što je sposobno da misli, pa čak i da ima osećanja, stara je koliko i sama lјudska istorija. Drevni Egipćani su verovali da njihove skulpture mogu da obuhvate osećajnu, ako ne čak i božansku, suštinu. Ako se krećemo kroz prostor i vreme, Frankenštajn od Meri Šeli je samo još jedna verzija ove vrste ideje, ali više fokusirana na njene nejasne strane.

Što se tiče sadašnjih dostignuća nauke, moramo da stojimo čvrsto na zemlјi. Pre svega, potrebno je napraviti razliku između AGI, što znači „veštačka generička inteligencija“ i AGSI, „veštačka generička super inteligencija“. Ovo poslednje je hipoteza o mašini koja je sposobna da donosi izbore i da deluje po sopstvenoj „volјi“, bez ikakvog unosa ili naredbe od strane lјudskog bića. Ustvari, još smo daleko od izmišlјanja ove druge vrste: ne samo da naša tehnologija još uvek nije dovolјno napredna, već se većina naučnika slaže da bi postojalo nekih etičkih pitanja, ako ne i stvarnih bezbednosnih rizika za bezbednost čovečanstva. Dakle, možemo reći da, bar za sada, AGSI je više mitološko stvorenje nego stvarnost.

Najnovija generacija AI-a jasno pripada kategoriji AGI, citirajući filozofa Borisa Ramea: „Oni su u stanju da reaguju na podsticaje, uče iz svog okruženja, obavlјaju zadatke, proizvode rezultate i postižu cilјeve na racionalne načine (gde je paradigma racionalnosti instrumentalna racionalnost: pronalaženje i primena najbolјih sredstava za postizanje datog cilјa u datom kontekstu.“

To, naravno, ne znači da AGI nije u stanju da nadmaši lјudske profesionalce, na primer, generišući slike dobrog kvaliteta impresivnom brzinom koja nije lјudska…

Veštačka inteligencija kao proročišta

Povezanost između proročišta i veštačke inteligencije verovatno je nastala iz činjenice da morate da postavite pitanje ili date komandu da biste dobili rezultat, ali kada dobijete rezultat, niste svesni koraka koji su do toga doveli: to je kao da je samo došlo niotkuda usled božanske intervencije. Ponekad čak morate da provedete vreme tumačeći ove zagonetne odgovore, kao što se trenutno dešava u nekoliko grana nauka.

Analogije između AI i proročišta su stoga očigledne. Hajde da se setimo, na primer, drevnog Delfskog proročišta i zagonetnih proročanstava koja je dala Pitija. Ipak, važno je naglasiti da moderna zajednička ideja o tome šta je proročište ne odgovara onome što su proročišta zaista bila u drevnim vremenima. Često su korišćena za jačanje određene dinamike moći, pa čak i onoga što bismo danas mogli nazvati društvenim nejednakostima. Štaviše, ako pogledate grčke mitove, mogli biste imati utisak da je davanje proročanstava u suštini bilo beskorisno: zaista, nijedan heroj ne uspeva da promeni sopstvenu sudbinu.

Blago optimističan završetak

Ne mislim da će kreativni poslovi nestati i da će potpuno nove generacije veštačke inteligencije zauzeti mesto lјudske kreativnosti. Naravno, naivno je verovati da pojava ovih alata neće imati, barem kratkoročno, remetilački efekat na broj radnih mesta koja su trenutno dostupna. Ukratko, došlo je vreme da pobolјšamo svoje veštine i naučimo kako da integrišemo upotrebu veštačke inteligencije u naš rad. Dolazi veliki izazov.

Druga je priča kada su u pitanju druge lјudske veštine, pre svega one koje se odnose na razliku između onoga što je istina i šta je laž, kao što su naučna istraživanja ili novinarstvo. Kao što je gore pomenuto, u okviru fizičkih nauka, veštačka inteligencija već sarađuje sa lјudskim bićima kako bi dobila validne rezultate. I zaista, razumno je pretpostaviti da će se nešto slično dogoditi i u budućnosti humanističkih nauka.

Dakle, kakva će biti uloga lјudskih bića u doba veštačke inteligencije? Algoritmi veštačke inteligencije zahtevaju lјudski pravac da bi ispravno funkcionisali: dobro razrađena komanda zaista može pružiti bolјi ishod. Sposobnost formulisanja korisnih pitanja za istraživanje teme je stoga suštinski uslov za upravlјanje veštačkom inteligencijom u okviru naučnih istraživanja, i, u vreme pisanja, ovo je još uvek jedinstveni prerogativ lјudskih bića.

Na kraju krajeva, antropolog Levi Štraus je već došao do ovog zaklјučka pre nekoliko godina: „Naučnik nije osoba koja daje prave odgovore, on je onaj koji postavlјa prava pitanja!“

Stoga je stvarni problem da li će lјudsko kritičko mišlјenje i utemelјeni kritički diskursi biti dovolјno vrednovani u društvima u doglednoj budućnosti, ili će ih u potpunosti zameniti puke veštine ubeđivanja. U poslednjem slučaju, naučno-istraživački, ali i drugi sektori, poput istraživačkog novinarstva, postaće samo puki oblik ubedlјivog kopivrajtinga, gde će koncept istinitosti biti isklјučivo podržan autoritetom suviše ograničenog broja savremenih proročišta.

Mr. Dragan Tovarišić