Dokumenti sa kojih je nedavno skinuta tajnost otkrivaju da su Aleksander Hejg i drugo osoblјe Bele kuće aktivno radili na uklanjanju sa funkcije Ričarda Niksona, predsednika za koga su radili. * Iako se priča odnosi na jednu grupu zaverenika željnih moći, metode se primenjuju, i ostaju tajna, u svim drugim zemljama.

Emotivan i bez daha, državni sekretar Aleksandar Hejg suočio se sa uznemirenim novinarima u sali za brifing u Beloj kući 30. marta 1981.god. u 16:14. Upravo je izvršen pokušaj atentata na predsednika Ronalda Regana, koji je ležao pod anestezijom u operacionoj sali u Univerzitetskoj bolnici Džordž Vašington. Hejg je krenuo iz Stejt departmenta u Belu kuću da bi upravlјao krizom nastalom usled neuspešnog atentata. Nervozna i uznemirena nacija morala je da zna da je neko sposoban da donosi odluke u Beloj kući.

„Ustavno, gospodo, imate predsednika, potpredsednika i državnog sekretara tim redosledom“, rekao je Hejg. „Od sada imam kontrolu ovde, u Beloj kući, dok se ne vrati potpredsednik.“

U suštini, Hejg je samo uradio ono što mu je bilo prirodno kada je preuzeo kontrolu nad Belom kućom tokom pokušaja ubistva predsednika Ronalda Regana 1981. godine, ali je potez pokrenuo uznemirujuća sećanja kod mnogih koji su se sećali njegovog rada za Niksona.

Izdaja Niksona

Taj kratak trenutak u Beloj kući, kada je nastojao da pokaže smirenost, zauvek je označio Ala Hejga kao impulsivnog i nestabilnog jer se činilo da se uhvatio za vlast i ispunio vakuum nastao atentatom na Reganov život. Ali to nije bio prvi put da je Hejg preuzeo vlast koju nije mogao da preuzme. Hejg je verovao da je imao kontrolu tog dana 1981. jer je znao šta znači biti glavni u Beloj kući. Tokom petnaest meseci od maja 1973. do avgusta 1974, kada je služio kao šef kabineta predsednika Ričarda Niksona, Hejg je, prema rečima specijalnog tužioca Votergejta Leona Javorskog, bio „trideset sedmi i po predsednik“ nacije.

Iako pomisao na insajderski udar u Beloj kući i dalјe deluje preuveličano, to se zapravo i dogodilo. Tokom svojih petnaest meseci kao šef kabineta predsednika Ričarda Niksona 1973. i 1974. godine, Aleksander Hejg je stvorio okolnosti koje su dovele do eventualne ostavke Niksona. Hejg je bio taj koji je osmislio razotkrivanje tajnog sistema snimanja Bele kuće koji je snimao sav predsednikov razgovor u Ovalnoj sobi, na njegovom telefonu i u nizu drugih prostorija širom Bele kuće, Stare zgrade izvršne kancelarije i predsedničkog doma u Kemp Dejvidu, Merilend.

Tokom poslednjih meseci Niksonove administracije, dok je predsednik očajnički pokušavao da izdrži navalu negativnih izveštaja štampe, kongresnih istraga i federalnih tužilaštava podstaknutih skandalom Votergejt, Hejg je bio taj koji je kontrolisao predsednikov dnevni red i odredio ko se sastaje sa predsednikom i da li uopšte treba reći Niksonu o mnogim odlukama donetim u njegovo ime.

Hejg je odigrao igru protiv Niksonove pravne odbrane, angažujući i Niksonovog glavnog branioca Votergejta i specijalnog tužioca. Takođe je iznudio ostavku potpredsednika Spira Agnjua, pod istragom za mito i korupciju, i osmislio izbor njegove zamene. I dok je Nikson težio ka ostavci, Hejg je bio taj koji je oblikovao taj odlazak i pomilovanje koje je Nikson na kraju dobio od svog naslednika, Džeralda Forda.

Pouzdani vojni pomoćnik

Aleksandar Meigs Hejg mlađi rođen je 4. decembra 1924. u Bala Sinvidu u Pensilvaniji, dobro održavanom predgrađu 15 kilometara od Filadelfije. Godine 1947. diplomirao je na Vest Pointu, a zatim je služio na nizu vojnih dužnosti, pod generalom Daglasom Makarturom u Japanu i Koreji, a kasnije u Kambodži tokom Vijetnamskog rata. Vratio se 1968. na mesto komandanta u svojoj „alma mater“ školi koju je nekada pohađao, gde je ostao nakon zatvaranja Džonsonove administracije i prelaska na rad kod novog predsednika, bivšeg republikanskog potpredsednika Ričarda Niksona, koji je za dlaku izgubio izbore od Kenedija 1960. godine za samo 0,17%.

Možda bi se Hejgova vojna karijera tamo završila, jer je kao svog savetnika za nacionalnu bezbednost Nikson izabrao Henrija Kisindžera, koga je vojni savetnik Fric Kremer otkrio tokom Drugog svetskog rata. Krajem 1968. Kisindžer je stekao međunarodnu reputaciju kao vodeći mislilac o politici nuklearnog oružja kao član fakulteta Univerziteta Harvard. Dok je okuplјao svoje osoblјe za nacionalnu bezbednost sa mnoštvom birokrata za nacionalnu bezbednost i Džonsonovih sledbenika, Kisindžer je tražio savet od Kremera i Džozefa Kalifana za ime pouzdanog oficira koji bi bio njegov glavni vojni pomoćnik. Obojica su preporučili Hejga.

Nikson je svom Savetu za nacionalnu bezbednost dao drugačiji izgled od Džonsonovog, koji je često kreirao politiku putem ad hoc sastanaka i ručkova sa savetnicima. Niksonov sistem fokusirao je skoro sva ovlašćenja za politiku na savetnika za nacionalnu bezbednost i predsednika. Kao što je utvrđeno u tajnom Memorandumu o odluci o nacionalnoj bezbednosti 2, koji je Nikson potpisao ubrzo nakon što je položio zakletvu 20. januara 1969. godine, različite agencije su dobijale politička pitanja od Bele kuće. Agencije bi potom dostavile svoje preporuke, a zatim bi ih osoblјe NSC-a i Kisindžer analizirali pre nego što bi Niksonu predstavili niz opcija na osnovu kojih bi on doneo odluku.

Hejg je bio usred toga, prikuplјajući informacije iz Pentagona i pregledavajući poplavu papira u Kisindžerovom prepunom sandučetu. Hejgovih dvadeset godina u vojnom štabu, počevši od Makartura u Japanu, dobro mu je poslužilo. Čak i pre nego što je Nikson preuzeo dužnost, Hejg je slao Kisindžeru dopise o tome kako da upravlјa protokom papira u Beloj kući. Ostajao bi na poslu i kada su drugi otišli kući. Pažlјivo je posmatrao svoje vršnjake i lukavo ih potkopavao, a Kisindžer je povećao svoje oslanjanje na Hejga.

Prisluškivani telefoni i potencijalni špijunski prsten

Ubrzo su, međutim, Hejgovi saveznici iz Pentagona videli znake da Nikson nije tvrdolinijaš kakvog su želeli. Niksonovi predlozi i druge tajne brzo su se pojavile u štampi, često samo nekoliko dana ili sati nakon što su se razvile. Članak „Nјujork tajmsa“ od 31. marta 1969. uklјučivao je detalјe iz memoranduma Zajedničkog generalštaba od 29. marta koji se protivi Niksonovom planu da vrati Okinavu Japanu, samo nekoliko sati nakon što je dopis upućen ministru odbrane od predsednika Združenog načelnika generala Erla Vilera. Procurele informacije o Niksonovom odgovoru na napad Severne Koreje na vojni špijunski avion, planovima za povlačenje trupa iz Južnog Vijetnama, alternativnoj vijetnamskoj politici i potencijalnoj prodaji borbenih aviona Jordanu takođe su izazvali bes kod Niksona.

Postavljalo se pitanje ko bi mogao biti izvor ovih curenja. Predsednik je redovno slušao od državnog tužioca Džona Mičela i direktora FBI-ja J. Edgara Huvera da treba da prisluškuje telefone osumnjičenih, počevši od Kisindžerovog nominalnog zamenika, Mortona Halperina. Kisindžer se opirao sve do 9. maja, kada je Tajms objavio priču koja je sadržala detalјe još uvek „tajnog” plana američkog bombardovanja cilјeva u naizgled neutralnoj Kambodži. Nikson je odobrio tajnu kampanju bombardovanja, nazvanu Meni, u martu nakon što su vojni lideri rekli da su im vazdušni udari potrebni da bi se izbrisala granična svetilišta i navodni komandni centar Severnog Vijetnama duž granice.

Kisindžer je eruptirao kada je pročitao priču reportera Vilijama Bičera za doručkom u Ki Biskejnu na Floridi, gde je putovao sa predsednikom i njegovim timom. Kisindžer je pozvao Huvera, koji ga je stalno podsticao da nešto uradi, i zatražio Huverovu pomoć. Do kraja dana, nakon još tri Kisindžerova poziva, Huver je već naredio prvo prisluškivanje Halperinovog kućnog telefona. Uz Hejgovu pomoć, Kisindžer je identifikovao još dve mete za prisluškivanje osoblјa NSC-a, Danijela Dejvidsona i Helmuta Sonenfelda, i iznenađujuću četvrtu metu, pukovnika Roberta Perslija, vojnog pomoćnika ministra odbrane Melvina Lerda.

Huver je odobrio prisluškivanja, ali samo uz potpisano ovlašćenje državnog tužioca. Iako je većina stručnjaka smatrala prisluškivanja legalnim prema važećim zakonima, ona su ostala kontroverzna, a Huver je shvatio da se javno raspoloženje okrenulo protiv FBI-jeve slobodne taktike. Huver je delegirao prisluškivanje Vilijamu Salivanu, svom poručniku od poverenja i Hejgovom prijatelјu. „Posle celog života pod Huverom, imao je umoran izgled čoveka koji ceo svoj život prosijava tuđe tajne i smatra da nisu posebno zanimlјive“, napisao je Hejg o Salivanu. Do februara 1971, kada je program prestao, FBI je prisluškivao telefone sedamnaest vladinih zvaničnika i novinara.

Hejg je tvrdio da su prisluškivanja generisala dokaz da je jedan od onih koji tajne pušta u javnost Danijel Dejvidson, štićenik dugogodišnjeg demokratskog diplomate i političara Averela Harimana. Hejg je tiho rekao Dejvidsonu da je otkriven i da mora da ode, što je i učinio. Međutim, osim Dejvidsona, prisluškivanja nisu pronašla ništa, što je navelo Salivena da kaže Huveru da treba da prestanu. Huver je odbio, rekavši da će održavati snimanja sve dok ih Nikson želi.

Huver je takođe verovao da su mu prisluškivanja pružila moć, a razlozi za to su detalјno navedeni u memorandumu FBI iz 1971: „Podrazumeva se da saznanje o ovom izveštavanju predstavlјa potencijalni izvor ogromne sramote za Biro i političke katastrofe za Niksonovu administraciju. Kopije samog materijala mogu se koristiti za političke ucene i uništenje Niksona, Mičela i drugih u administraciji.

Dokumenta iz Pentagona

Sredinom 1971. Hejgov položaj u Beloj kući bio je učvršćen. Imao je bliži odnos sa Niksonom, koji je počeo da zaobilazi Kisindžera i razgovarao sa Hejgom. U međuvremenu, Hejg i Kisindžer su razgovarali iza Niksonovih leđa, često ga nazivajući „našim pijanim prijatelјem“.

U junu 1971. Hejg je nehotice bacio Niksona u političku krizu koja će ga mučiti do kraja njegovog predsedničkog mandata. Dana 12. juna, dan nakon što je Nikson udao svoju ćerku Trišu na glamuroznom venčanju u Beloj kući, zabrinuti Hejg je upozorio Niksona na priču na naslovnoj strani Nјujork tajmsa. Tajms je dobio kopiju ogromne istorije učešća vojske u Vijetnamskom ratu koju je naručio Hejgov bivši šef, bivši ministar odbrane Robert Meknamara.

Brzo nazvana Pentagonovim dokumentima, arhiva je pokazala kako su uzastopne administracije lagale i preterivale o Vijetnamskom ratu uprkos njihovim ozbilјnim sumnjama. Danijel Elsberg, analitičar RAND-a i bivši pomoćnik Ministarstva odbrane i države, ukrao je studiju i dao je Tajmsu, koji je nedelјama sastavlјao dokumente u narativ.

Dok se Nikson nije mogao plašiti papira, koji su detalјno opisivali odluke i greške prethodnih administracija, Hejg je imao veće rizike. Radio je na strani Meknamare kako se učešće SAD u Vijetnamu produblјivalo, a Hejg je takođe imao još dublјe tajne koje su rizikovale da budu otkrivene, kao što je dug pokušaj da se sruši i svrgne Fidel Kastro na Kubi. Rekao je Niksonu o „prokletom razotkrivanju najpoverlјivijih ratnih dokumenata Nјujork Tajmsa“, priči koju Nikson nije video.

Nikson je želeo da FBI istraži i uništi Elsberga, baš kao što je FBI pomogao mladom Niksonu kasnih 1940-ih kada je krenuo na Algera Hisa, bivšeg zvaničnika Stejt departmenta optuženog da je nekada bio komunista. Ali ovog puta, Huver, zaglavlјen u borbi za moć sa Salivenom, odbio je da sarađuje.

Nikson je tada ovlastio stvaranje tima istražitelјa Bele kuće koji će uraditi ono što Huver ne bi, a Salivan nije mogao. Pod tobožnjim vođstvom pomoćnika Bele kuće Džona Erlihmana, tim su činili dugogodišnji operativac CIA E. Hauard Hant, bivši agent Trezora G. Gordon Lidi i službenici Bele kuće Egil Krog i Dejvid Jang. Hant je tražio pomoć od svojih bivših kolega iz CIA-e, a Erlihman je takođe zatražio pomoć od zamenika direktora agencije, generala marinaca Roberta Kušmana, koji je pristao da pozajmi tehnologiju i pomoć.

Do septembra je istražna jedinica, nazvana Plambers (Vodoinstalateri) koja je trebala da začepi curenje informacija, regrutovala grupu kubanskih prognanika sa vezama u Zalivu svinja da otputuju u Los Anđeles i pomognu Hantu i Lidiju da provale u kancelariju dr Luisa Fildinga, psihijatra sa Beverli Hilsa koji je lečio Elsberga. Provala nije donela nikakvu prlјavštinu Elsbergu, ali je Belu kuću uvukla u zločinačku zaveru.

Provala u Votergejt

Godina nakon pada špijunskog lanca bila je jedna od trijumfalnih i nadolazećih tragedija za Niksona. Nјegova tajnovitost počela je da bude isplativa dok je putovao prvo u Kinu, a zatim u Sovjetski Savez na konferencije na vrhu koje su otvorile diplomatske odnose i učvrstile značajan sporazum o kontroli naoružanja. U Vijetnamu, gde je Nikson smanjio prisustvo SAD na 24.000 vojnika do maja, jug se suočio sa prolećnom ofanzivom sa severa u kojoj je Nikson uzvratio bombardovanjem koje su predvodili bombarderi B-52, a koji su bacili 155.500 tona bombi na cilјeve preko Severnog Vijetnama.

Zatim je, rano ujutro 17. juna 1972, tim od pet provalnika obučenih u odela uhvatila lokalna policija nakon što su provalili u sedište Demokratskog nacionalnog komiteta u kancelarijskom kompleksu Votergejta u Vašingtonu. Među muškarcima su bila četvorica kubanskih izgnanika koji su radili sa E. Hauardom Hantom, dugogodišnjim operativcem CIA-e koji je radio sa timom Plambers Bele kuće. Peti član tima za provalu bio je Džejms Mekord, još jedan bivši agent CIA-e koji je sada bio šef obezbeđenja Niksonove kampanje za reizbor. Hant i njegov kolega Plambers G. Gordon Lidi bespomoćno su posmatrali iz obližnjeg hotela kako policija hapsi njihove partnere, a oni su se ubrzo borili da prikriju veze Bele kuće sa provalom.

Nikson nije bio unapred obavešten o provali, ali do 23. juna on i Bob Haldeman, Erlihman i savetnik Bele kuće Džon Din užurbano su radili na prikrivanju veza u Beloj kući, uklјučujući postojanje tima Plambers. Nјihov glavni pokušaj prikrivanja uklјučivao je pokušaj da iskoriste CIA da blokira istragu FBI-ja o provali u Votergejt tvrdeći da bi to razotkrilo tajne operacije. Din je ove pokušaje vodio kroz niz sastanaka i poziva zameniku direktora agencije, dugogodišnjim vojnim generalom Vernonom Voltersom, koji ga je odbio.

Hejg nije imao nikakve veze sa neredom u Votergejtu. Ostao je fokusiran na Vijetnam i bezbroj drugih političkih pitanja koja su dominirala administracijom. Jedan od njegovih bivših saradnika, mladi mornarički oficir Bob Vudvord, stekao je ime kao novinar koji je za Vašington Post pokrivao priču o Votergejtu. Sa svojim partnerom za izveštavanje, Karlom Bernštajnom, Vudvord je imao neke od prvih priča koje su provalnike povezale sa Belom kućom i razotkrile postojanje tajnog fonda u Niksonovoj kampanji koji je plaćao političku špijunažu i operacije prlјavih trikova. Nјihovo izveštavanje, zajedno sa izveštajima Sejmura Herša iz Nјujork tajmsa i Sendi Smit iz magazina TIME, počelo je da zaokuplјa pažnju Bele kuće.

Nakon što je te godine otišao iz Bele kuće i otišao u vojsku, Hejg se vratio u maju 1973. Između provale u Votergejtu 17. juna 1972. i 30. aprila 1973. Niksonova rigorozno napravlјena Bela kuća se raspala. Ne samo da su Haldeman i Erlihman tog dana podneli ostavke, već je podneo ostavku i državni tužilac Ričard Klajndinst; njegovo Ministarstvo pravde je više puta posustajalo u svojim pokušajima da procesuira slučajeve Votergejta.

Nikson je takođe otpustio Dina, čija je uloga u provali i naknadnom prikrivanju postajala užasno jasna Niksonu i njegovim saradnicima. Din je počeo da sarađuje sa tužiocima i istražitelјima Senata ranije u aprilu, pod uslovom da neće postati žrtveni jarac za Votergejt.

Hejgov državni udar

Malo predsednika se ikada suočilo sa problemima kao u maju 1973. Vrativši se Niksonu, Hejg se našao u previrućoj situaciji za koju je delimično sam bio odgovoran. U Los Anđelesu, slučaj administracije protiv Daniela Elsberga svakim danom se pogoršavao. Serija prisluškivanja FBI-ja koje su Hejg i Kisindžer nadgledali sa zvaničnikom FBI-ja Vilijamom Salivenom bila je spremna da se pojavi u javnosti.

Bela kuća bi postala kolateralna šteta u borbi između Salivena, koji je izgubio u pokušajima da postane sledeći direktor FBI, i Marka Felta, njegovog rivala u FBI, koji je u početku otkrio postojanje prisluškivanja časopisu TIME. Još jedno zataškavanje — špijunski lanac unutar Saveta za nacionalnu bezbednost kojim rukovodi predsednik Združenog generalštaba — takođe je pretilo da se raspadne.

Do 8. maja, Nikson i Hejg su se već složili da Hejgov boravak bude trajni, a Hejg je odmah uticao na sastav vlade. Za manje od nedelјu dana, Hejg je čvrsto stavio svoj pečat na Belu kuću. Doveo je svog bivšeg pomoćnika iz Vijetnama, majora Džordža Džoulvana, da započne seriju ranih jutarnjih sastanaka osoblјa „kojima sam ja predsedavao u cilјu jasnog razumevanja predsednikovih želјa o svim relevantnim pitanjima“. On je postavio bivšeg direktora CIA Džejmsa Šlezingera u Odelјenje za odbranu, unapredio bivšeg zamenika direktora operacija Bila Kolbija u šefa CIA-e, a Pentagon je ozvaničio Džeja Frenka Buzharta za advokata Bele kuće zaduženog za vođenje Niksonove odbrane. Tako je Hejg stalno zatvarao pristup predsedniku.

„Znao sam da Hejg vodi šou“, rekao je Len Garment, Niksonov bivši pravni partner i jedan od njegovih savetnika u Beloj kući. „Hejg je verovao Buzhartu a ne meni. Moj pristup je bio da sam u suštini ušao i razgovarao sa Hejgom. Bio sam potpuno blokiran. Mislim, bilo je trenutaka kada nisam mogao da uđem da vidim Niksona. A to je potkopalo Niksona. Očigledno su to lјudi koji su pomogli da se poništi volja naroda i koji su, po mom mišljenju, pomogli da se podmaže klizav teren.“

U međuvremenu, Nikson se žalio Hejgu kako nema surogata da ga brani od Dina i sve većeg broja kritičara i negativnih priča. Din će uskoro zaluditi Niksona nizom intervjua i tvrdnjama o tajnim dokumentima koje je odneo iz Bele kuće na svom odlasku.

Hejg i Nikson su nedelјama pokušavali da shvate ozbilјnost Dinovog predstojećeg svedočenja pred senatskom komisijom koja istražuje skandal Votergejt. Trebalo je da pokažu da iza zataškavanja stoji Din, a ne predsednik.

Kisindžer, Nikson i Hejg sastali su se u Ovalnoj sobi kako bi razgovarali o nominaciji predstavnika Forda za potpredsednika u oktobru 1973. Tada je Nikson odao priznanje koje će promeniti njegovu budućnost i budućnost sledećeg predsednika.  „Moram da vam kažem nešto čega verovatno niste svesni. Postoji samo još jedna osoba koja je svesna, a to je Haldeman“, rekao je Nikson. „Predsednik Džonson je ovo uradio, a pre njega je očigledno učinio Kenedi. Svaki razgovor koji je ikada bio u ovoj kancelariji ili Ovalnoj kancelariji ili Kemp Dejvidu je snimlјen.”

Nikson je znao da trake mogu razdvojiti istinu od laži; sada je to znao i Hejg. Niksonovo priznanje je značilo da je Hejg sada mogao sam da utvrdi istinu. Hejg će kasnije reći da je skoro odmah po povratku na mesto šefa kabineta posumnjao da je Nikson kriv. Trake su pomogle da se to dokaže. Hejg bi takođe proveo ostatak svog života lažući da nije saznao za trake, a te laži su maskirale šta je Hejg uradio da primora Niksona da ode sa funkcije.

U svojim memoarima Iner Sirkls, Hejg je eksplicitno napisao da je za te snimke saznao „u ponedelјak, 16. jula“, kada je bivši Niksonov pomoćnik Aleksandar Baterfild rekao u Senatu izabranom komitetu za aktivnosti predsedničke kampanje, opšte poznatom kao Komitet Votergejta, o sistemu snimanja. „Ovo je bilo prvi put da sam čuo za postojanje sistema za prisluškivanje koji je snimao svaku reč izgovorenu u prisustvu Niksona, i bilo je potpuno iznenađenje za mene.“

Hejg je takođe napisao da je savetovao Niksona da uništi trake kada je u julu saznao da postoje. Međutim, snimlјeni razgovori Hejga i Niksona od dva meseca ranije ne otkrivaju takvo upozorenje predsedniku. Nikson je želeo da iskoristi snimke, ako je potrebno, da opovrgne svoje optužbe. Hejg je, iz razloga koji su postajali sve očigledniji, želeo da ih zadrži za svoje potrebe.

Na kraju, Hejg je oterao Niksona sa funkcije ne da bi spasao vojsku ili predsedništvo, već da bi spasao sebe. Nikson je morao da ode iz mnogo razloga. Do njegove poslednje godine na funkciji samo njegovo psihičko stanje opravdalo je njegovo smenjivanje. Previše je pio i često je bio odsutan tokom velikih kriza. Ali Hejg je u dogovoru sa Buzhartom onemogućio Niksona da ostane, a onda su obojica učinila sve da se zaštite.

Krajem juna, Buzhart je rekao svom prijatelјu, novom pomoćniku Bele kuće i bivšem ministru odbrane Melvinu Lerdu, da su snimci otkrili Niksonovu krivicu za prikrivanje Votergejta. Sve što bi stavilo trake pred senatsku komisiju ili specijalnog tužioca otkrilo bi Niksonovu krivicu, a Hejg je to znao. Pokrećući ove događaje, Hejg je skoro osigurao Niksonovu političku smrt.

U oktobru 1973. Hejg je ubedio Niksona da otpusti specijalnog tužioca Arčibalda Koksa, a sa tim se navodno složio i državni tužilac Eliot Ričardson, što je bila neistina. Ričardson je već rekao Hejgu da neće pristati na Koksovo otpuštanje. Kada je Nikson reagovao, Ričardson i njegov zamenik Vilijam Rukelšaus su podneli ostavke, što je debakl koji je doveo do toga da Dom pokrene postupak opoziva protiv Niksona.

Hejgu je bio potreban Nikson da podnese ostavku, kojeg bi budući predsednik Ford pomilovao. Opterećenje Predstavničkog doma i suđenje u Senatu bi razotkrilo kako je Hejg odao tajne Bele kuće, opstruirao pravdu i zloupotrebio moć. Kao Niksonov zamenik savetnika za nacionalnu bezbednost, Hejg je predvodio kampanju u Beloj kući da FBI prisluškuje vladine zvaničnike i novinare kako bi identifikovali one koji su otkrili tajne Bele kuće. Ta prisluškivanja su bila deo tehnika nadzora uklјučenih u članke o opozivu, a Hejg i Kisindžer su lagali da bi prikrili svoje tragove. Hejg je takođe sarađivao sa vojnim vođama koji su krali tajne dokumente iz Bele kuće, a zatim otkrivali detalјe kako bi poremetili njegove planove, što je predsednik opisao kao „savezni prekršaj najvišeg reda“.

Da je Nikson to otkrio, ta saradnja bi koštala Hejga posla i verovatno bi ga dovela u zatvor. Da su Kolson i Haldeman znali za Hejgovu izdaju, nikada ne bi preporučili da Hejg nasledi Haldemana na mestu šefa kabineta Bele kuće.

Krajem jula 1974, pošto je postalo očigledno da će Niksona opozvati Predstavnički dom, Hejg je organizovao niz tajnih sastanaka sa potpredsednikom Džeraldom Fordom i objasnio kako bi Nikson mogao da podnese ostavku sa očekivanjem da će mu Ford dodeliti predsedničko pomilovanje. Dok su Ford i Hejg tvrdili da u takvom aranžmanu nema „quid pro quo“, Nikson je očigledno očekivao pomilovanje. Nikson je više puta zvao Hejga iz izgnanstva u Kaliforniji nakon što je podneo ostavku, a Hejg je krišom radio na tome da dobije pomilovanje, koje je Ford konačno odobrio 8. septembra 1974. godine.

Hejgovo zataškavanje

Hejg je izdao predsednika za kojeg se zakleo da će ga štititi, a zatim je osmislio njegovo zataškavanje. Manje od četrdeset osam sati nakon što je Ford pomilovao Niksona i eliminisao pretnju od gadnog krivičnog suđenja, Hejg se povukao u jazbinu svoje kuće na severozapadu Vašingtona i sastao se sa dvojicom reportera koji su izazvali veliki deo Niksonovih problema: Vudvordom i Bernštajnom iz Vašington Posta. Zajedno su napisali priču o Niksonovim poslednjim danima, uz pomoć i podršku Hejgovog ranog i entuzijastičnog vođstva.

Hejgova priča, kao i većina onoga što je rekao ili napisao u preostalih trideset pet godina svog života, bila je niz međusobno povezanih laži osmišlјenih da sakrije ono što je učinio i krivicu prebaci na druge. Hejg je poznavao Vudvorda najmanje od 1969. godine, kada je reporter bio mornarički poručnik zadužen za isporuku tajnih poruka iz Pentagona Hejgu u kancelarijama Saveta za nacionalnu bezbednost u podrumu Bele kuće.

Vudvord je obavestio Hejga o vojnim dešavanjima i pitanjima koja su kritična za Pentagon, prema rečima trojice lјudi koji su ili poslali Vudvorda tamo ili su znali za to: sekretar za odbranu Melvin Lerd i Džeri Fridhajm, Lerdov portparol. I Hejg i Vudvord su tada negirali vezu, ali, kao i sa Hejgovim tvrdnjama o Poslednjim danima, to je bila neistina.

Ne samo da je Hejg poznavao Vudvorda dovolјno dobro da se sreo sa njim i Bernštajnom u njegovom domu, već ga je vodio u sastavlјanju njihove nove knjige, koja, kako im je Hejg rekao, „ne može da se bavi samo poslednjim danima, nego mora da se vrati u prethodnih 15 meseci“, posebno na Hejgovo vreme kao šefa osoblјa. Taj put je, rekao je Hejg, donosio „jedan šok za drugim sve do trenutka kada nas ništa nije moglo iznenaditi“.

Nakon Fordovog pomilovanja, Hejga je zamenio Donald Ramsfeld, a zatim je nastavio da služi kao komandant NATO snaga u Evropi. 1980. godine, poraz predsednika Džimija Kartera od republikanca Ronalda Regana pružio mu je novu priliku. Hejg se pridružio Reganovom kabinetu kao državni sekretar u januaru, i bio na funkciji do 1982.

Za jednog ambicioznog i lukavog čoveka poput Hejga, preuzimanje kontrole u Beloj kući nakon što je Regan upucan 1981. bio je samo još jedan rutinski posao. Ali njegov pokušaj da bez daha pokaže smirenost izazvao je uznemirujuća sećanja kod mnogih koji su se sećali njegovog rada za Niksona.

Ubrzo nakon Niksonovog odlaska, reporter Džul Vitkover je gledao Hejga u VIP delu Kapitola nakon što se Ford obratio Kongresu i primetio da je Hejg „na neki način aplaudirao sopstvenom veštom ostvarenju predsedničke tranzicije o kojoj oci osnivači Amerike nikada nisu razmišlјali na taj način.” Vitkover je bio svedok „beskrvnog predsedničkog udara koji je sproveo vojni general, čovek koji je bio desna ruka jednog predsednika i koji je, kada je taj predsednik pao, pobrinuo se za brzo uklanjanje tela“.

Tokom poslednjih dvadeset osam godina svog života, Hejg će 1988. godine napraviti neuspešan pokušaj da se kandiduje za predsednika republikanaca, odustajući pre izbora u Nјu Hempširu. Tokom 1990-ih, Hejg je vodio sopstvenu konsultantsku kompaniju u Vašingtonu, gde je predstavlјao neke od svetskih odmetničkih režima.

Godine 1992. objavio je svoje memoare Unutrašnji krugovi: Kako je Amerika promenila svet. Hejg je pokušao da pruži uvid u svoju karijeru i lјude koji su uticali na njega — generala Daglasa Makartura, Džozefa Kalifana, Roberta Meknamaru, Henrija Kisindžera i Ričarda Niksona.

Knjiga je zapanjujuća u svojim pokušajima da preoblikuje istoriju i obmane čitaoce. Hejg je lagao o tome kada je saznao za snimke Bele kuće, kako je prvo pokušao da pomogne Spiru Agnjuu, a zatim ga naterao da podnese ostavku, kako je zataškao ono što je znao o prisluškivanjima FBI-ja, i na kraju o njegovoj umešanosti u vojni špijunski lanac. Istoričari koji koriste Unutrašnje krugove kao vodič za ono što se dogodilo tokom Niksonove administracije biće odvedeni u lavirint Hejgovog stvaranja koji vodi daleko od istine.

Hejgova priča, kao i većina onoga što je rekao ili napisao u preostalih trideset pet godina svog života (umro je 2010.god.), bila je niz međusobno povezanih laži osmišlјenih da sakrije ono što je činio i krivicu prebaci na druge. Bar da je jedini i poslednji na ovom svetu!

Mr. D.Tovarišić