Već više od 1000 godina na nebu se viđaju nepoznati leteći objekti * Da li je moguće da su to samo prirodne pojave, kako naučnici često tumače, ili ipak tu nešto ima

Datum je bio 24. jun 1947, utorak, nešto pre tri sata posle podne. Kenet Arnold, privatni pilot i prodavac opreme za kontrolu požara iz Boisea, u državi Ajdaho, leteo je iznad Kaskadnih planina tražeći ostatke izgublјenog aviona C-46 za koji je ponuđena nagrada od 5.000 dolara. Arnold nikada nije pronašao nestalu letelicu, ali ono što je video stavilo je njegovo ime u novine širom sveta. Upravo se okrenuo za 180 stepeni iznad Minerala u Vašingtonu, kada ga je uplašio jak blјesak svetlosti. Zatim je ugledao još jedan blјesak sa svoje leve strane, prema severu. Kada je pogledao u tom pravcu, Arnold je uočio devet objekata, od kojih je vodeći bio na višoj nadmorskoj visini od ostalih, kako jure na jug preko planine Bejker ka planini Renije. Gledajući njihov napredak od jednog vrha do drugog, izračunao je njihovu brzinu od 2700 kilometara na čas. Čak i kada je proizvolјno smanjio 800 kilometara od te procene, Arnold se i dalјe bavio nemogućom cifrom brzine… I tako je počela priča o neidentifikovanim letećim objektima (NLO), počelo je doba NLO-a. Ali, da li je zaista tako, da li je to prvo viđenje nepoznatih objekata na nebu?

Tog 24. juna 1947.godine bilo je čak 18 drugih viđenja čudnih letećih objekata na severozapadu Pacifika. Na primer, tog jutra istraživač Fred M. Džonson je uočio pet ili šest „okruglih diskova metalnog izgleda“ prečnika oko 9 metara i 300 metara iznad njega. Fokusirao je teleskop na jedan i video da ima repove ili peraja (za razliku od onih koje je Arnold posmatrao nekoliko sati kasnije). Za vreme posmatranja, skoro čitav minut, Džonsonova igla kompasa se divlјe vrtela, zaustavlјajući se tek nakon što su diskovi krenuli ka jugoistoku.

U stvari, viđenja srebrnih diskova su se dešavala najmanje od aprila 1947. godine, kada su meteorolog američkog Meteorološkog biroa i njegovo osoblјe pratili veliki elipsoid ravnog dna dok je leteo od istoka ka zapadu nad nebom Ričmonda u Virdžiniji. Uočeni slični objekti dogodili su se sledećeg meseca u Oklahomi, Koloradu, Tenesiju, Džordžiji i Nјu Džersiju. Ovi incidenti su ostali nezapaženi u lokalnoj štampi sve dok viđenje Keneta Arnolda nije otvorilo put objavlјivanju takvih priča. Do kasnih 1940-ih, istražitelјi vazduhoplovstva su počeli da nazivaju takve stvari „neidentifikovanim letećim objektima“.

U narednih 45 godina, NLO-i su u fokusu neprekidnih kontroverzi, čuđenja, izmišlјotina, podsmeha, mistifikacije i, s vremena na vreme, ozbilјne istrage. U ovom članku se govori o mnogim NLO fenomenima mnogo pre toga, a svaka priča je predstavlјena iz ugla svedoka koji je to doživeo.

Drevni i srednjovekovni NLO-i

Nirnberški list govori o vazdušnoj borbi od 14. aprila 1561. u kojoj su učestvovali različiti čudni objekti, globusi, krstovi i cevi koji su se pretvorili u paru kada su udarili o tlo. Ljudi su na događaj gledali kao na božansko upozorenje.

Još pre toga, godine 1211. Gervas od Tilberija, engleski hroničar istorijskih događaja i zanimlјivosti, zabeležio je ovu bizarnu priču: “Desilo se u opštini Kloera, jedne nedelјe, dok su lјudi bili u crkvi, pravo čudo. Dogodilo se da je s neba spušteno sidro, zakačeno užetom. Narod je izjurio iz crkve i video na nebu lađu sa lјudima na njoj, kako lebdi ispred sidrene sajle, i videli su čoveka koji je skočio preko palube i skočio dole na sidro, kao da želi da ga oslobodi. Izgledao je kao da pliva u vodi. Narod je pojurio i pokušao da ga uhvati, ali sveštenik je zabranio lјudima da drže čoveka, jer bi ga to moglo ubiti, rekao je. Čovekoliko biće je oslobođeno i požurio je do broda, gde je posada presekla konopac, a brod je isplovio iz vidokruga. Ali sidro je i dalje u crkvi, i od tada stoji kao svedočanstvo tog događaja”.

Ova priča, koja nije povezana ni sa jednom drugom britanskom legendom ili natprirodnom tradicijom, je prema etnologu Katarin Brigs, „jedna od onih čudnih, nemotivisanih i stoga prilično ubedlјivih priča koje su zapisane u ranim hronikama“.

U latinskom rukopisu iz 9. veka, Liber contra insulam vulgi opinionem (Knjiga protiv popularnog mišlјenja o ostrvu), lionski nadbiskup se žalio na uporno verovanje francuskog selјaštva u „određenu oblast zvanu Magonija odakle dolaze brodovi iz oblaka“. Posade ovih brodova „nose u tu oblast one plodove zemlјe koje unište grad i oluje, stanovnici plaćaju nagrade „čarobnjacima“ i sami primaju kukuruz i druge proizvode”. Nadbiskup je rekao da je čak bio svedok kamenovanja do smrti „troje muškaraca i žene koji su rekli da su pali iz ovih istih brodova“. Jakob Grim, etnolog iz 19. veka, spekuliše: „Magonija nas vodi u neki region gde se govorio latinski, a sam naziv navodi da se radi o magičnoj zemlјi”.

Da li su ovo rane reference na NLO i vanzemalјce? Moguće. Ali reference ove vrste su malobrojne. Iako su drevni i srednjovekovni zapisi puni priča o čudnim oblicima i figurama na nebu, malo toga u ovim izveštajima izaziva vizije NLO-a kako ih danas razumemo. Mnogi jezivi vazdušni fenomeni iz ranijeg vremena sada se mogu identifikovati kao meteori, komete i auroralni prikazi.

Neki pisci tvrde da su tradicionalna verovanja o vilama predviđala današnje susrete sa NLO-ima. Šu Ris, Velšanka iz 19. veka, navodno je otišla sa vilama i nikada se nije vratila.

Ipak, drugi prikazi NLO-a su ukorenjeni u kulturi, možda kao rezultat vizija ili halucinacija. Neposredno pre zalaska sunca 16. aprila 1651, dve žene u ruralnoj Engleskoj su navodno bile svedoci bitke između vojski. Na kraju bitke pojavili su se, prema savremenom izveštaju, plavi anđeli „koji su imali lica (kako su mislili) kao sove“. Ni ratovi ni anđeli na nebu nisu bili neuobičajeni „prizori“ od rimskog doba do ranog modernog doba. Godine 793. godine anglosaksonska hronika izveštava o „vatrenim zmajevima… koji lete u vazduhu“, a skoro hilјadu godina kasnije, 1762. godine, „zmija koja se uvija“ navodno je preletela Devonšir.

Zajedno s ovom vazdušnom aktivnošću bile su spekulacije i izveštaji u popularnom predanju o humanoidnim stvorenjima koja žive u pećinama, vodenim telima ili nevidlјivim carstvima. Ovi humanoidi su se veoma razlikovali po izgledu; sama visina se kretala od nekoliko centimetara do mnogo metara. Posedovali su natprirodne moći i ponekad su kidnapovali odrasle i decu. Ova nepredvidiva stvorenja toliko su zastrašivala da se smatralo nemudrim čak i izgovoriti njihovo ime. Verovalo se da su, prema jednom izveštaju iz 17. veka, „srednje prirode između čoveka i anđela“. Da bi videla ove humanoide, osoba je obično morala da bude u “fai-erie”, što znači stanje očaranosti. Tradicionalni anglosaksonski naziv za ove entitete bio je „vilenjaci“, sada zamenjeni „vilama“.

Od 1947. neki pisci, posebno Žak Vale u “Pasošu za Magoniju”, pokušavali su da povežu vile sa savremenim NLO susretima sa humanoidima. Ali ova veza je u najbolјem slučaju spekulativna. Čitalac mora da pretpostavi da su vile bile „stvarne” i onda previde mnoge razlike između vila i NLO humanoida. Vilinska verovanja zaista imaju više zajedničkog sa duhovima, čudovištima i fantastičnim zverima nego savremeni prikazi susreta sa NLO-ima.

Drugi pisci, kao što su Dezmond Lesli, Džordž Hant Vilijamson, M. K. Džesup, Jona Fortner i Brinsli le Poer Trenč, takođe su pokušali da pronađu dokaze o vanzemalјcima koji su posetili Zemlјu pre 1800. godine, ali njihovi argumenti su slabi. Navodno su vanzemalјci bili ovde hilјadama godina, ostavlјajući tragove svog prisustva u legendama i biblijskim poglavlјima, kao i u takvim arheološkim spomenicima kao što su Stounhendž, Velika piramida i peruanska polјana Naska. Ove ideje je pokupila i razradila nova škola pisaca (najpoznatiji Erih fon Daniken iz Švajcarske), kasnih 1960-ih i 1970-ih, pozivajući se na „drevne astronaute”.

Ozbilјni istraživači NLO-a, da ne spominjemo astronome, arheologe i istoričare, odbacili su ove spekulacije, koje su po njihovom mišlјenju proizašle iz neznanja i izobličenja. Kritičari su optuživali da ne postoje dokazi koji bi podržali tako radikalnu reviziju istorije i da su takve spekulacije namerno zanemarivale ulogu lјudske inteligencije. Ipak, fon Danikenove knjige su imale ogroman uticaj na čitaoce.

NLO u 19. veku

Posebno su značajni izveštaji o NLO-ima u 19. veku, koji su poprimili uverlјiviji ton. Kada je osvanuo 1. jun 1853. godine, studenti na koledžu Bjurit u Tenesiju primetili su dva svetleća, neobična objekta severno od izlazećeg sunca. Jedan je izgledao kao “mali mlad mesec”, drugi kao “velika zvezda”. Prvi se polako smanjivao sve dok više nije bio vidlјiv, ali je drugi postajao sve veći i poprimio loptasti oblik. (Verovatno su se objekti kretali u direktnoj liniji ka i od svedoka ili su ostali nepomični, ali su menjali svoju svetlost.) Profesor A. C. Karns, koji je intervjuisao studente i prijavio njihovo viđenje Sajentifik Amerikenu, napisao je: „Prvi je zatim ponovo postao vidlјiv, i brzo se povećavala u veličini, dok se drugi smanjivao, a dve tačke su se tako menjale oko pola sata. U to vreme je duvao jak vetar, a lagani runasti oblaci su prolazili, pokazujući da su svetla ograničena na jedno mesto.” Karns je spekulisao da bi “elektricitet” mogao biti odgovoran za te pojave. Sajentifik Ameriken je verovao da to „sigurno“ nije slučaj, „mogući uzrok su bili udalјeni oblaci vlage“. Ali, ovo objašnjenje nije bilo ubedlјivije od elektriciteta.

Iako nespektakularan, događaj je svakako bio viđenje NLO-a, vrsta viđenja koja bi se danas lako mogla dogoditi. Predstavlјao je novi fenomen koji su astronomi i laički posmatrači sve češće počeli da primećuju u Zemlјinoj atmosferi. I neki od ovih prizora su bili zaista zapanjujući.

13. jula 1860. bledoplava svetlost zahvatila je grad Vilmington u Delaveru. Stanovnici su pogledali u večernje nebo da vide njegov izvor, nešto dugačko 60 metara koje se vuklo duž pravog kursa 30 metara iznad zemlje. Prateći iza njega u intervalima od 30 metara , krstarile su tri „veoma crvene i sjajne lopte“. Četvrti se naglo pridružio preostaloj trojici nakon što je deloteo sa zadnje strane glavnog objekta, koji je „iskrio kao raketa“. Olovni objekat se okrenuo prema jugoistoku, prešao preko reke Delaver, a zatim krenuo pravo na istok dok se nije izgubio iz vidokruga. Incident, po nom što je objavlјeno u Vilmington Tribunu 30. jula 1860., trajao je jedan minut.

Tokom 1850-ih i 1860-ih u Nebraski, doselјenici su posmatrali neke prilično uznemirujuće pojave. Da li su to bile svetleće „zmije“? Očigledno ne, već izdužene mehaničke strukture. Jedna narodna balada iz Nebraske izveštavala je o jednom takvom neobičnom viđenju: “To je bilo u mračnoj noći 1866. godine. Kada smo polagali čelik videli smo leteći motor bez krila i točkova. Doleteo je uz tutanj na nebu, sa svetlima i krlјuštima poput zmijske kože”.

Nešto praktično identično je objavlјeno u čileanskim novinama u aprilu 1868 (i ponovo štampano u Zoologu, jul 1868). „Na njenom telu, izduženom poput zmije“, izjavio je jedan od navodnih svedoka, „mogli smo da vidimo samo blistave krlјušti, koje su se sudarale uz metalni zvuk dok je čudna životinja okretala svoje telo u letu“.

Dana 25. januara 1878. godine, teksaške novine, Denison Dejli Njuz, zabeležile su lokalni događaj koji se dogodio tri dana ranije. Ujutro 22. januara, farmer Džon Martin primetio je brz prolaz, kroz južno nebo, nečega poput „velikog tanjira“. Novine su pisale: „Gospodin Martin je gospodin nesumnjivo iskren i ova čudna pojava, a da nije balon, zaslužuje pažnju naših naučnika”.

Čarls Fort, prvi ufolog

Iako su ovi čudni nebeski objekti sve češće prijavlјivani, štampa i naučna zajednica su svako viđenje tretirali kao jednokratnu pojavu. Nije bilo osećaja da su takvi događaji, daleko od toga da su izolovani, deo šireg fenomena. Čak je i talas vazdušnih brodova iz 1896. i 1897. brzo izašao iz pamćenja javnosti. Ali ekscentrični američki pisac, Čarls Fort (1874-1932), konačno je sve to spojio, postavši prvi ufolog na svetu. Rođen u Albaniju, Nјujork, Fort je radio kao novinski reporter pre svoje 20. godine. Odlučan da postane pisac, putovao je svetom u potrazi za iskustvima o kojima bi pisao. U Južnoj Africi Fort je dobio groznicu koja ga je vratila nazad u Sjedinjene Države. Oženio se svojom medicinskom sestrom, Anom Filing, i započeo karijeru slobodnog pisca. Fort je proveo sate u biblioteci tražeći svoja interesovanja za prirodu i ponašanje. Dok je listao po starim novinama i naučnim časopisima, počeo je da primećuje, između ostalih više puta hroničnih neobičnosti fizičkog sveta, izveštaje o čudnim vazdušnim fenomenima. Vodeći obimne beleške, na kraju je napisao četiri knjige. Prve tri, Knjiga prokletih (1919), Nove zemlјe (1923) i Gle! (1931), delimično se bavi izveštajima o NLO.

Intelektualac ​​sa podmuklim smislom za humor, Fort je voleo da konstruiše nečuvene “hipoteze” koje bi mogle da “objasne” njegove podatke. Ali, iza humora, Fort je pokušavao da iznese ozbilјnu poentu: naučnici su odbijali da priznaju da je svet pun čudnih pojava i pojava koje se ne uklapaju u njihove teorije. „Naučni“ pokušaji da se objasne takvi čudni događaji kao što su viđenja NLO-a bili su smešno neadekvatni. “Njihova objašnjenja”, napisao je Fort, “nisu bila ništa manje luda od njegovih. Nauka je utvrđena besmislica. Nauka današnjice – sujeverje sutrašnjice. Nauka sutrašnjice – sujeverje današnjice.” Iza šale, međutim, Fort je sumnjao da viđenja letelica u vazduhu ukazuju na posete vanzemalјaca Zemlјi. Ipak, takođe je razumeo otpor čovečanstva takvoj fantastičnoj, čak pretećoj ideji. U pismu objavlјenom u izdanju Nјujork tajmsa od 5. septembra 1926, Fort je ponudio neka dalekovidna zapažanja. “Vanzemalјska bića ne bi morala da kriju svoje aktivnosti”, napisao je, “jer ako nije uobičajeno ili ugledno na ovoj zemlјi verovati u posetioce iz drugih svetova, većina nas bi mogla da ih posmatra nedelјu dana i izjavi da su nešto drugo, i sasvim je verovatno da bi stvari bile neprijatne za svakoga ko misli drugačije.”

Leksikograf i lingvista J.A.H. Marej je šetao kampusom Univerziteta Oksford uveče 31. avgusta 1895. godine, kada je video: “blistavo svetleće telo koje je iznenada izronilo iznad vrhova drveća preda mnom sa leve strane i krenulo na istok preko neba iznad i ispred mene. Nјegov izgled je, na prvi pogled, bio takav da sugeriše sjajan meteor, znatno veći od Venere pri njenom najvećem sjaju, ali sporost kretanja izazivala je sumnju da nije u pitanju neki veštački vatromet. … Gledao sam sekund-dva dok se nije približio svojoj kulminaciji i spremao se da bude skriven od mene iza uzvišene zgrade koledža. Nakon što sam skoknuo iza ugla bilo mi je omogućeno da ga vidim kroz prostor između stare i nove zgrade Koledža, dok je nastavlјao svoje kretanje ka istočnom horizontu. Nakon toga se brzo zatamnio i najzad nestao iza drveća. Činjenica da se tako primetno smanjivao dok se povlačio čini se da implicira da nije imao baš veliku nadmorsku visinu. Nјegov kurs je bio sporiji od bilo kog meteora koji sam ikada video”.

Nekih 20 minuta kasnije, dva druga posmatrača su ugledala istu ili sličnu pojavu, koju su posmatrali dok je prešla “četvrtinu neba” tokom perioda od pet minuta.

Ali 1896. godine događaji su se preokrenuli – svet je doživeo svoju prvu veliku eksploziju viđenja neidentifikovanih letećih objekata. Početak ere NLO može se datirati od ove godine. Iako su se viđenja NLO-a dešavala ranijih decenija, bila su sporadična i očigledno retka. Takođe, ova ranija viđenja nisu dolazila u ogromnim koncentracijama, „talasima“ u žargonu ufologa.

NLO talas 1896. i 1897. izazvao je veliko interesovanje. Između jeseni 1896. i proleća 1897. lјudi su počeli da primećuju „vazdušne brodove“ (dirižable), prvo u Kaliforniji, a zatim i u većini ostatka Sjedinjenih Država. Većina lјudi (iako ne svi) mislila je da su vazdušni brodovi mašine koje su izgradili tajni pronalazači koji će uskoro zaslepiti svet javnom najavom o prodoru u vazduhoplovnoj tehnologiji koji će dovesti do leteće mašine teže od vazduha.

Veliko interesovanje za NLO-e, donelo je i mnoge podvale. Čikaške novine su zabeležile izveštaj od 11. aprila 1897., zasnovan na onome što se pokazalo kao lažna fotografija. Više prevara i novinara želјnih senzacija bili su presrećni da igraju na ovo popularno područje. Novinske priče citirale su “svedoke” koji su tvrdili da su videli kako vazdušni brodovi sleću i da su komunicirali sa pilotima. Sami piloti su citirani od reči do reči hvaleći se svojim vazduhoplovnim podvizima i, u nekim slučajevima, namerom da ispuste „nekoliko tona dinamita“ na njih. Svaki čitalac sa pristupom više od jednog novinskog izveštaja mogao je da vidi da su priče u velikom sukobu i da su po sebi neverovatne. Sada znamo da takvi brodovi nisu postojali u lјudskoj tehnologiji i nijedna standardna istorija avijacije nikada ne pominje ove priče.

Ali izgleda da su druga viđenja NLO-a bila sasvim stvarna. Većina opisa je imala opis “cilindrični objekat sa farom, svetlima duž bočne strane i sjajnim reflektorom koji je zablјesnuo tlo”. Ponekad se govorilo da predmeti imaju ogromna krila. “Dirižabl” je primećen iznad Ouklenda u Kaliforniji, nešto posle 20 časova. 26. novembra. Prema pisanju Ouklend Tribuna 1. decembra 1896. “Jedan svedok je rekao da je objekat podsećao na veliku crnu cigaru… Telo je bilo najmanje 30 metara dugo i za njega je bio vezan trouglasti rep, a jedan vrh je bio pričvršćen za glavni deo. Površina vazdušnog broda izgledala je kao da je napravlјen od aluminijuma, čije bi izlaganje vetru i vremenskim prilikama postalo teško podnošljivo… Dirižabl je išao ogromnom brzinom“ . Svedoka u Kaliforniji nad velikim gradovima kao što su Sakramento i San Francisko bilo je na hilјade, delom zbog izgleda objekata, ponekad usred bela dana.

Do februara 1897. vijugava noćna svetla su takođe primećena u ruralnoj Nebraski. Jedno od ovih svetala nisko se nadvilo nad grupu vernika koji su odlazili sa molitvenog skupa. Ispostavilo se da je to bila konusna konstrukcija sa farom, tri manja svetla duž svake strane i dva krila. Takvi izveštaji postali su predmet novinskih članaka širom države, što je navelo Kernej Hab 18. februara da primeti da je „sada poznati kalifornijski pronalazač vazdušnih brodova u našoj blizini“. Ubrzo su zabeležena viđenja u Kanzasu, a do aprila u širokom pojasu srednje Amerike, od Dakote i Teksasa na zapadu do Ohaja i Tenesija na istoku, nebo je bilo puno NLO-a. Ali nebo je takođe bilo puno planeta, zvezda, upalјenih balona i zmajeva, koje su upečatlјivi posmatrači pomešali sa vazdušnim brodovima. Novine su bile pune nečuvenih tema: Marsovac je poginuo u padu vazdušnog broda u Teksasu. Džin koji je „govorio“ slomio je kuk farmeru koji se previše približio njegovom vazdušnom brodu nakon što je sleteo u Mičigen. Ove priče odražavaju moćnu podlogu spekulacija o vanzemalјskim posetiocima.

Talas viđanja je prošao do maja 1897. godine, ali cilindrični NLO-i sa reflektorima će se povremeno viđati decenijama koje dolaze. Svetski talas viđenja NLO-a desio se 1909. u Australiji, Novom Zelandu, Velikoj Britaniji i istočnim Sjedinjenim Državama. Još 1957. “vazdušni brod” je viđen iznad Mekminvila u Oregonu. Svedoci su prijavili i druge vrste NLO-a. Jedan takav izveštaj došao je od poručnika američke mornarice Frenka H. Šofilda, koji je služio kao vrhovni komandant Pacifičke flote 1930-ih. Stojeći na palubi USS Sapli 28. februara 1904, Šofild i još dva mornara posmatrali su „tri izuzetna meteora, jarko crvene boje, kako lete ispod oblaka ka njihovom brodu. Objekti su tada izgledali kao da se uzdižu, prolazeći iznad razbijenih oblaka… krećući se direktno od Zemlјe. Najveći je imao prividnu površinu od oko šest sunaca. Bio je u obliku jajeta, a veći kraj napred. Drugi je bio otprilike dva puta veličine sunca, a treći, otprilike veličine sunca… Svetla su bila na vidiku više od dva minuta“.

Daleko čudnije priče vrebale su u pozadini. Tek godinama kasnije, kada se o takvim stvarima moglo govoriti, one su izašle na videlo. U leto 1901, 10-godišnji dečak iz Bournbruka (Engleska) je naišao na nešto što je ličilo na kutiju sa kupolom. Dva čovečulјka obučena u “vojne” uniforme i kape iz kojih su virile žice izašla su kroz vrata da mu mahnu. Zatim su ponovo ušla u vozilo i odleteli uz blesak svetlosti.

Čini se da su se slični događaji redovno dešavali tokom prvih decenija 20. veka, zajedno sa manje egzotičnim viđenjima čudnih fenomena iz vazduha. Ovi „bliski susreti treće vrste“ pre 1947. bili su izuzetno identični izveštajima posle 1947. po tome što su stvorenja koja su učestvovala u tim susretima skoro uvek smatrana lјudskim ili humanoidnim izgledom. U Hamburgu u Nemačkoj, juna 1914. godine, nekoliko „patulјaka“ visokih oko četiri stope viđeno je kako mile oko posude u obliku cigare sa osvetlјenim otvorima; zatim su uleteli u plovilo i odleteli. U Detroitu tokom leta 1922. godine, kroz prozore duž oboda lebdećeg objekta u obliku diska, 20 ćelavih figura pažlјivo je zurilo u zbunjen mladi par. U Krajstčerču, na Novom Zelandu, avgusta 1944, medicinska sestra na železničkoj stanici primetila je „prevrnuti tanjir“ u blizini. Prišla mu je, pogledala kroz pravougaoni prozor i uočila dve humanoidne figure niže od 130 centimetara. Treća figura stajala je odmah ispred otvorenih vrata. Kada ju je ovaj humanoid ugledao, “odlutao” je kroz otvoreni prolaz, a “tanjir” je naglo uzleteo nagore.

Bezbroj je priča o viđenjima NLO-a i vanzemaljaca. Neke su “istinite”, dok su druge stvar manipulacija, ali kako god okrenemo ova tema zaokuplja pažnju znatiželjnih već skoro 1.000 godina. Na nama je da im verujemo ili ne verujemo, ali teško je ostati ravnodušan kada se pomenu.