Da bi se shvatila dešavanja, povod i mogući konačni rezultat najnovijeg sukoba Izraelaca i Palestinaca potrebno je poznavati istoriju i pojam cionizma. Dajemo vam njegovu genezu.

Cionizam je nacionalistički pokret koji je uspešno uspostavio nezavisnu državu za jevrejski narod 1948. godine i nastavlјa da podržava judaizam prema Izraelu, njegovoj drevnoj domovini. To je takođe jedna od najsloženijih i najkontroverznijih političkih ideja u proteklih 150 godina.

Iako cionizam vuče ime po biblijskoj gori Sion, on nije prvenstveno religiozni pokret. Istina, mnogi od jevrejskog naroda su čeznuli za povratkom u Avramovu „obećanu zemlјu“ već 2000 godina, ali vođe modernog cionističkog pokreta nisu bili vođeni mesijanskim žarom. U stvari, većina su bili sekularni, pa čak i agnostički Jevreji koji su jevrejski narod identifikovali kao naciju, a ne kao religiju. Cionizam je za njih značio stvaranje nezavisne političke države za jevrejsku naciju.

Sam cionizam ne bi bio problematičan da je jevrejski narod jedini koji ima pravo na Svetu zemlјu. Palestinski Arapi, koji su činili većinu lјudi koji su vekovima živeli u zemlјi poznatoj kao Palestina pod jarmom i Otomanskog i Britanskog carstva, smatraju da ta zemlјa treba da bude s pravom njihova.

Rezultat je jedno od najtrnovitijih političkih pitanja o kojima se najžešće raspravlјa u savremenom svetu. Cionisti i druge pristalice Izraela tvrde da bezbednost i dalјe postojanje brutalno progonjenog jevrejskog naroda zavisi od postojanja jevrejske države, a pravo mesto za tu državu je prapostojbina judaizma.

U međuvremenu, Palestinci i njihove pristalice su cionizam proglasili imperijalističkim (ili još gore, rasističkim) pokretom koji je nasilno kolonizovao arapske zemlјe i potčinio domorodački palestinski narod kao građane drugog reda. Osim ovih već upadlјivih podela, decenije rata i sektaškog nasilјa naneli su duboke emocionalne rane koje svaku diskusiju o cionizmu pretvaraju u potencijalno minsko polјe.

Da bismo razumeli kako smo došli ovde, počnimo sa rođenjem modernog cionističkog pokreta, koji se dogodio u Evropi krajem 19. veka.

„Jevrejsko pitanje“

Nacionalistički pokreti zahvatili su Evropu početkom i sredinom 19. veka. Vekovima su različite etničke i kulturne grupe bile prisilјene da žive zajedno pod velikim carstvima i kralјevstvima. Ali sada, na mestima kao što su Italija i Nemačka, nove evropske države su nastale oko lјudi sa zajedničkim jezikom i kulturnom istorijom.

Ovo je ostavilo neke evropske Jevreje da se zapitaju, nismo li i mi nacija? Jevreji su živeli u raštrkanoj dijaspori u nacionalnim državama koje su ih uglavnom tretirale kao sumnjive strance i povremeno ih dočekivale kao punopravne građane, kao što je to učinila Francuska 1790. godine.

Čak i pre erupcije nasilnih antijevrejskih racija (pogroma) u istočnoj Evropi, jevrejski intelektualci su se borili sa onim što je bilo poznato kao „jevrejsko pitanje“ ili „jevrejski problem “. Pitanje je bilo da li je uopšte moguće da Jevreji budu istinski slobodni i jednaki u tuđem narodu. A kako su se antisemitska retorika i nasilјe povećali u 19. veku, ovo pitanje je postalo daleko hitnije.

„Na mnogo načina, moderni cionizam je bio odgovor na ‘jevrejsko pitanje’“, kaže Daniel Kotzin, profesor istorije na Medaille koledžu u severnom delu Nјujorka, koji je sproveo opsežna istraživanja o cionističkom pokretu i predaje kurs o izraelsko-Palestinskom sukobu. „Kakvo je mesto Jevreja u Evropi u postprosvetitelјskom dobu?“

Afera Drajfus i Teodor Hercl, oca cionizma

Ako je evropskim Jevrejima bio potreban katalizator da teže nezavisnoj naciji, našli su ga u aferi Drajfus.

Godine 1894, kapetan francuske vojske po imenu Anri Drajfus bio je lažno optužen i osuđen za izdaju na suđenju koje je bilo veoma popularno. Drajfus, sekularni Jevrejin, postao je meta otvorenih antisemitskih napada u štampi.

„Ovde je taj vojni oficir, oličenje emancipovanog i asimilovanog Jevreja“, kaže Kocin, ali čak ni on nije bio viđen kao pravi Francuz. „Ljudi koji stoje iza izdajničkih optužbi šire ovu lažnu ideju da Jevreji nikada ne bi mogli biti deo evropske nacionalne države i da na njih uvek treba gledati sa sumnjom.“

Među novinarima koji su pratili aferu Drajfus bio je i austrijski dramski pisac Teodor Hercl, koji je živeo u Parizu kao strani dopisnik bečkih novina. Hercl, i sam potpuno asimilirani i nereligiozni evropski Jevrejin, kasnije je napisao da se duboko poistovetio sa Drajfusom. Ako čovek Drajfusovog stasa nije bio imun na antisemitizam, ko je bio?

Godine 1896. Hercl je objavio „Der Judenstaat“ („Jevrejska država“), poziv na jevrejsku naciju koja je pokrenula moderni cionistički pokret. U njemu je Hercl tvrdio da uspostavlјanje nezavisne jevrejske nacije ne bi bilo dobro samo za Jevreje, već i za Evropu.

„Hercl je rekao da antisemitizam izaziva podele unutar naroda“, kaže Kocin. „Ako možete da nađete mesto gde bi Jevreji mogli da odu, onda bi to rešilo problem koji je bio više od „jevrejskog problema“. To je bio problem koji je mučio Evropu.”

Dolazeći za petama Drajfusove afere, Herclovi spisi su naišli na spremnost publike među mnogim jevrejskim intelektualcima. Godine 1897. Prvi cionistički kongres sastao se u Bazelu, Švajcarska, a Hercl je ostatak svog kratkog života (umro je od srčanog udara 1904.god.) posvetio obezbeđivanju političke i finansijske podrške za stvaranje jevrejske države u Palestini.

Prvobitno, Hercl i rani cionisti istraživali su mogućnost uspostavlјanja privremene jevrejske države u istočnoj Africi dok bi planovi za Palestinu mogli biti formalizovani. Plan je nazvan „Šema Ugande“ iako je predložena oblast bila u današnjoj Keniji

Kocin ističe da, iako se Hercl smatra ocem „političkog cionističkog“ pokreta, postoji nekoliko različitih struja cionizma prisutnih u 19. i 20. veku. „Kulturni cionizam“, na primer, bio je pokret koji je predvodio intelektualac ​​rođen u Ukrajini Ahad Ha-Am, koji je pozivao na duhovni preporod judaizma u Izraelu, ne nužno nezavisnoj državi.

Balfurova deklaracija

Za cioniste, postoji nekoliko dokumenata važnijih od kratkog pisma kojeg je 1917. napisao britanski ministar spolјnih poslova Artur Džejms Balfur baronu Lajonelu Volteru Rotšildu, nasledniku Rotšildovog bankarskog bogatstva i predsedniku Britanske cionističke federacije.

U pismu, poznatom kao „ Balfurova deklaracija “, izražava se „deklaracija saosećanja sa jevrejskim cionističkim težnjama“ i navodi se da „Vlada Nјegovog Veličanstva podržava uspostavlјanje nacionalnog doma za jevrejski narod u Palestini i da će dati sve od sebe u nastojanju da olakša postizanje ovog cilјa“.

Iako daleko od mandata ili zvaničnog dogovora, Balfurovo pismo je bilo ogroman korak napred za cionistički pokret, koji je do tog datuma samo poslao male delegacije jevrejskih emigranata da se nasele u Palestini, na veliko zgražanje arapskih Palestinaca.

„Ovde imate najmoćnije carstvo na svetu u to vreme koje govori jevrejskom narodu, kako će pomoći da nađu dom u svojoj rodnoj zemlјi Palestini“, kaže Kocin. “Ovo je bilo izuzetno važno.”

Kada su Britanci preuzeli kontrolu nad Palestinom nakon Prvog svetskog rata, pozornica je bila pripremlјena za sukob. Jevrejska imigracija u Palestinu se povećala, a arapsko ogorčenje zbog Balfurove izdaje preraslo je u nasilne sukobe. Sledeće dve decenije protekle su uz arapske nemire i pobune, a kada su Britanci pokušali da obuzdaju jevrejsku imigraciju, cionisti su takođe uzvratili.

Za kritičare cionizma, Balfurova deklaracija je bila izdaja. Kocin kaže da su Britanci „davali obećanja levo, desno i u centar” između 1915. i 1917. godine, uklјučujući obećanje da će pomoći u stvaranju pan-arapske države na Bliskom istoku u zamenu za arapsku podršku u borbi protiv Osmanlija u Prvom svetskom ratu. Arapski Palestinci održali su svoj deo pogodbe, a Balfurova deklaracija je u suštini odbacila dogovor.

Holokaust menja sve

U svojoj knjizi „ Cionizam: veoma kratak uvod “, istoričar sa Univerziteta Kolumbija Majkl Stanislavski kaže da je do 1945. cionizam ostao „mali manjinski pokret“ unutar globalne jevrejske zajednice sa glasnim kritičarima i iz verskog i iz sekularnog tabora. Ali, situacija se dramatično promenila nakon ubistva 6 miliona Jevreja od strane nacista u drugom svetskom ratu.

„Potreba da nezavisna jevrejska država služi kao sigurno utočište za Jevreje postala je ne samo široko rasprostranjena, već i centralna za jevrejsku svest širom sveta“, piše Stanislavski.

„Veliki broj preživelih Holokausta živeo je u improvizovanim izbegličkim kampovima u Evropi, dok su se savezničke vlade prepirale šta da rade sa njima. Britanci su skoro prekinuli uselјavanje Jevreja u Palestinu 1939. godine u nastojanju da obezbede naklonost arapskih zemalјa koje proizvode naftu, ali je američki predsednik Hari Truman tada pozvao Veliku Britaniju da dozvoli 100.000 jevrejskih izbeglica da odmah uđu u Palestinu“, kaže Stanislavski.

Britanci, koji su već bili meta arapskih i cionističkih napada, nisu videli održivo rešenje, pa su 1947. predali uzavreli jevrejsko-palestinski problem novostvorenim Ujedinjenim nacijama (UN).

Osnivanje države Izrael

U novembru 1947. god., UN su donele rezoluciju o podeli Palestine na dve države, jednu jevrejsku i jednu arapsku, približno jednake veličine (u to vreme 1,85 miliona stanovnika Palestine je činilo jednu trećinu Jevreja i dve trećine Arapa.) Palestinci su glatko odbacili plan UN i podigli oružje protiv cionista u onome što je u suštini bio građanski rat za kontrolu nad Svetom zemlјom.

Dok su unutrašnje borbe besnele, Britanci su za datum zvaničnog odlaska odredili 15. maj 1948. godine. Dan pre nego što su britanske oružane snage napustile Palestinu, cionistički lider David Ben-Gurion proglasio je nezavisnost Države Izrael, znajući dobro da bi takva provokacija izazvala sveopšti rat sa susednim arapskim narodima.

Stanislavski primećuje da Ben-Gurionova izjava ne pominje Boga ili biblijsko obećanje o jevrejskoj domovini. To nije bila cionistička poruka. Umesto toga, Ben-Gurion je proglasio pravo Jevreja da uspostave Izrael kao „prirodno pravo jevrejskog naroda da bude gospodar svoje sudbine, kao i svi drugi narodi, u svojoj sopstvenoj suverenoj državi“.

Kao što su Ben-Gurion i cionisti očekivali, pet različitih arapskih nacija odmah je objavilo rat novoj državi Izrael. Da bi demonstrirali suprotstavlјene perspektive ovog rata i njegovog ishoda, Izraelci ga nazivaju „ratom za nezavisnost“, a Arapi ga zovu nakba ili „katastrofa“.

Nisu samo imena različita. Kao što je istoričar Beni Moris pokazao, postoje i dva oštro suprotstavlјena narativa o tome kako i zašto su stotine hilјada palestinskih Arapa napustile Palestinu tokom rata i postale izbeglice u Jordanu i Siriji.

Prema cionističkom izveštaju, Palestinci su dobrovolјno pobegli iz ratne zone jer su njihovi arapski saveznici upozorili na skoru invaziju koja će „oterati Jevreje u more“. Prema palestincima, izraelska vojska je upala u njihova sela i brutalno ih proterala pod pretnjom oružjem.

Prema istorijskim dokumentima, postoje jasni dokazi da su neki Palestinci pobegli iz svojih domova iz straha od nasilјa od strane izraelskih odbrambenih snaga, i stvarnog i izmišlјenog. Moris, branilac Izraela, priznao je u svojoj knjizi „ 1948: Prvi arapsko-izraelski rat “ da su „Jevreji počinili mnogo više zločina od Arapa i ubili mnogo više civila i ratnih zaroblјenika u namernim aktima brutalnosti tokom 1948. god.”

Na kraju, Izrael je pobedio u ratu i izvojevao 50 odsto više teritorije nego što je to bilo odobreno planom UN o podeli. Ta teritorija još nije uklјučivala takozvane okupirane teritorije u Gazi i Zapadnoj obali, koje su dodate nakon pobede Izraela u Šestodnevnom ratu 1967. godine.

Cionizam i njegovi kritičari danas

Zabrinjavajuće „jevrejsko pitanje“ koje je dovelo do stvaranja cionističkog pokreta sada je postalo „ palestinsko pitanje “. Nakon decenija sukoba, mogu li Izraelci i Palestinci pronaći način da žive u miru?

Mnogi levičarski Izraelci i drugi cionisti priznaju tešku situaciju Palestinaca i podržavaju rešenje o dve države slično podeli UN, dok se konzervativnije pristalice Izraela protive takvim ustupcima, tvrdeći da palestinski lideri i njihovi arapski saveznici nastavlјaju da traže uništenje jevrejske domovine.

Ne samo da je istorija cionizma složena i neuredna, već su takve i emocije i mišlјenja oko nje. Kritike izraelskog postupanja prema Palestincima izazvale su proteste u univerzitetskim kampusima i pozive na ekonomski bojkot Izraela sličan onima koji su nametnuti Južnoj Africi tokom aparthejda. Ovakve kritike Izraela pogađaju jevrejske pristalice Izraela, jer je granica između anticionizma i antisemitizma opasno tanka.

Šta je povod i konačni rezultat najnovijeg sukoba Jevreja i Arapa, prosudite sami iz istorije odnosa koje smo vam ovde objasnili.

Mr Dragan Tovarišić

Više literature potražite na sledećem linku: