Da teorije zavere nisu samo teorije nego zadiru duboko u surovu tajnu realnost pokazuje projekat CIA-e MK-Ultra, koji je obuhvatio više hiljada nesvesnih osoba  u više zemalja sveta. Cilj je bio da se proceni potencijal LSD-a za kontrolu uma, ali i, što je najstrašnije, delovanje radioaktivnih elemenata na decu.

Projekat MK-Ultra (dalje MK-Ultra) bio je ilegalni program eksperimentisanja na lјudima koji je osmislila i preduzela američka Centralna obaveštajna agencija (CIA), namenjen da razvije procedure i identifikuje lekove koji bi se mogli koristiti u ispitivanjima kako bi se oslabili pojedinci i iznudila priznanja putem ispiranja mozga i kao psihološka tortura. Otpočeo je 1953. i trajao je do 1973. MK-Ultra je koristila brojne metode da manipuliše mentalnim stanjima i moždanim funkcijama svojih subjekata, kao što je prikriveno davanje visokih doza psihoaktivnih lekova (posebno LSD) i drugih hemikalija, primenu elektrošokova, hipnoze, senzorne deprivacije (izolovanost od senzualnih impresija), izolaciju i verbalno i seksualno zlostavlјanje, pored drugih oblika torture.

Eksperimenti bez saglasnosti

MK-Ultri su prethodila dva eksperimenta u vezi sa lekovima, Projekat Blubird i Projekat Artičoka. Organizovan je preko Kancelarije za naučnu obaveštajnu službu CIA-e i koordinisan sa laboratorijama za biološko ratovanje Vojske Sjedinjenih Država. Program se bavio ilegalnim aktivnostima, uklјučujući korišćenje američkih i kanadskih, a kasnije i australijskih i evropskih, državlјana kao nesvesnih ispitanika. Preko 7.000 američkih veterana učestvovalo je u ovim eksperimentima bez njihove saglasnosti tokom 1950-ih do 1970-ih godina. Opseg MK-Ultre je bio širok, sa aktivnostima sprovedenim pod maskom istraživanja u više od 80 institucija osim vojske, uklјučujući fakultete i univerzitete, bolnice, zatvore i farmaceutske kompanije. CIA je radila koristeći prikrivene organizacije, iako su neki najviši zvaničnici u tim institucijama bili svesni CIA-ine umešanosti.

MK-Ultra je prvi put privukla pažnju javnosti 1975. godine od strane Komiteta Kongresa Sjedinjenih Država, koga je predvodio Frenk Čerč i po kome je Komitet dobio naziv, i Komisije predsednika Sjedinjenih Država Džeralda Forda o aktivnostima CIA u Sjedinjenim Državama (poznata i kao Rokfelerova komisija). Istražni napori bili su ometeni naredbom direktora CIA Ričarda Helmsa da se svi dosijei MK-Ultra unište 1973. godine, pa su se istrage Čerčovog komiteta i Rokfelerove komisije oslanjale na svedočenje direktnih učesnika pod zakletvom i na mali broj dokumenata koji su preživeli Helmsovu naredbu. Godine 1977., zahtev Zakona o slobodi informacija otkrio je više od 20.000 dokumenata koji se odnose na MK-Ultra, što je dovelo do saslušanja u Senatu. Nekim sačuvanim informacijama o MK-Ultri skinuta je tajnost u julu 2001.

Naime, tokom 1940-ih i 50-ih, globalni sukobi i tenzije doveli su do toga da SAD počnu da špijuniraju levičare visokog profila poput Martina Lutera Kinga mlađeg i kasnije Džona Lenona, zahvalјujući tehnikama razvijenim za ratni projekat Ešalon ili Pet očiju. Ali u poslednjih nekoliko decenija postaje sve jasnije da kupovne navike, korišćenje interneta i svakodnevne rutine prosečnih građana takođe imaju snažan interes moćnih sfera, pa ako se ponekad osećate kao da vas neko posmatra, to je zato što verovatno i jeste tako.

Ni mrtvi nisu imali mira

MK-Ultra nije bio jedini put da je američka vlada koristila građane da eksperimentišu na njima bez njihovog informisanog pristanka: ispostavilo se da je vlada ubrizgavala plutonijum pacijentima (neke smrtno bolesne, neke savršeno zdrave) 30 godina da vidi kako lјudska tela reaguju na trovanje radijacijom, a sve u nastojanju da se planira potencijalni nuklearni napad.

Jedan takav slučaj, Albert Stivens (označen kao pacijent CAL-1) imao je čir koji je pogrešno dijagnostikovan kao rak želuca. Lekar, koji je bio deo eksperimenata, ubrizgao je Stivensu najveću dozu plutonijuma ikada datu lјudskom biću. Stivens je kasnije bio podvrgnut operacijama gde su mu delovi organa uklonjeni radi proučavanja. Ni on ni njegova porodica nisu znali ništa o plutonijumu, verujući da “eksperimentalni tretman” koji su mu pružili lekari deluje.

Čak ni mrtvi nisu mogli da pronađu mir od ovih eksperimenata: Za jezivo suđenje pod nazivom Projekat Sanšajn (Sunce), američki naučnici su izvršili raciju u mrtvačnicama da bi ukrali ruke i noge mrtvih beba kako bi testirali efekte izotopa stroncijuma-90 na mlado lјudsko telo. Projekat Sanšajn je bio zajednički projekat koji su naručili Komisija za atomsku energiju Sjedinjenih Država i Rand Korporacija.

Projekat Sanšajn, koji je sproveden pod pokrovitelјstvom američkog Ministarstva energetike i U.K. Atomik Enerdži Autoriti, pokušao je da proučava apsorpciju stroncijuma-90 u lјudskom tkivu, prvenstveno u kostima. U junu 1995, predsednički savetodavni komitet za eksperimente sa lјudskim zračenjem, koji je osnovao bivši predsednik Klinton, objavio je poverlјive dokumente Komisije za atomsku energiju, koji su pokazali da su naučnici koji su radili na Projektu bili svesni sumnjivih etičkih i pravnih osnova na kojima su njihova istraživanja bila sprovođena.

U transkriptu tajnog sastanka 18. januara 1955., dr Vilard Libi, istraživač sa Univerziteta u Čikagu, koji je osvojio Nobelovu nagradu za hemiju 1960. godine, priznao je da je teškoća u dobijanju lјudskih uzoraka rezultirala „velikim prazninama“ u nalazima projekta.

Eksperimenti na bebama

Za mnoge roditelјe koji ništa nisu sumnjali, iskustvo je bilo košmarno. U britanskom dokumentarcu iz 1995. Smrtonosni eksperimenti, Džin Pričard, britanska majka mrtvorođene bebe čije su noge uklonili britanski bolnički lekari 1957. godine, rekla je da joj je bilo zabranjeno da svoju ćerku obuče za sahranu kako bi je sprečili da sazna šta se dogodilo, pa čak ni da je vidi. „Pitala sam da li mogu da joj obučem njenu halјinu za krštenje, i nije mi bilo dozvoljeno. To me je strašno uznemirilo jer nije bila krštena“, rekla je ona.

Nakon ovakvih izveštaja, postavlja se pitanje šta se desilo sa više desetina hiljada naših beba za koje se smatra da su prodata i da li su, možda, i ona završila u eksperimentima Projekta Sanšajn!?

Iako su neki britanski i kanadski mediji u prošlosti izveštavali da su leševi beba poslati u Sjedinjene Države za projekat Sanšajn, nije bilo zvanične istrage o mutnim radnjama. Pedeset godina kasnije Elizabet Tejlor, portparolka Uprave za atomsku energiju Ujedinjenog Kralјevstva je priznala da su britanski naučnici zaista radili na projektu Sanšajn, ali da je organizacija tek počela da pregleda stotine dokumenata, od kojih sa svih nije skinuta poverlјivost. „Nakon izveštaja Observera počeli smo da gledamo na ovo, to je brdo informacija“, rekla je Tejlorova. „Ovde se radi o onome što se dogodilo 1950-ih, ovo nije lako uraditi.“

Možda biste pomislili da bi slučaj sa mrtvim bebama bila crvena linija preko koje se ne prelazi, ali ni mladi lјudi nisu bezbedni od SAD vladinih prikrivanja. Kada je 2016.god. umro popularni britanski di-džej Džimi Sevil, ostao je upamćen kao omilјeni dečji zabavlјač koji se bavio raznim filantropskim poslovima i služio u nekoliko dečjih bolničkih odbora. Bio je veoma oplakivan – sve dok nisu izašle vesti da je, navodno, seksualni predator i da je tokom svoje karijere imao čak 300 maloletnih žrtava, od kojih je jedna imala samo 8 godina. Sevilov poslodavac, Bi-Bi-Si, prikrio je njegove zločine da bi zaštitio sopstvenu reputaciju.

Naravno, mnoge teorije zavere su upravo to — teorije zavere. Ali se neke  zaista ispostavlјaju kao istiniti događaji i, verovatno, niko ne zna koliko bi još zavera  moglo da se dokaže kao delimično – ili čak potpuno tačne. To više ne čini teoriju zavere, već „činjenicu“ zavere.

D. Tovarišić