Postoji duga tradicija u kojoj su lјudi bili suočeni sa progonom ako su bili osumnjičeni da su Jevreji, komunisti, pagani ili satanisti. Međutim, na savremenom Zapadu, uticajni lјudi mogu biti optuženi za prelazak na islam kao deo šire teorije zavere u kojima su oslikani kao kulturni autsajderi ili čak izdajnici. Lista je podugačka, a ovde navodimo samo one najzanimljivije.

Dalaj Lama

Dordže Šugden, tibetanski varalica, u središtu je kulta na Tibetu od 17. veka. U poslednjih nekoliko decenija, sledbenici Šugdena su se proširili po celom svetu na osnovu učenja odmetničkog monaha Kelsanga Gjaca. Sledbenici tvrde da Dalaj Lama XIV zapravo nije budista, već prerušeni musliman koji je teokratski diktator opsednut nacistima. Između ostalih razloga, sledbenici Šugdena veruju da Dalaj Lama mora biti musliman jer nikada nije izričito priznao da je budista. Prema dugoj Šugdenskoj polemici pod naslovom Lažni dalaj-lama: Najgori diktator na svetu, dečak koji će postati četrnaesti Dalaj Lama pronađen je u muslimanskom selu Taktser. Iako je nebudističkog porekla, smatralo se da je dovolјno dobar. Ubrzo su njegovi roditelјi obavešteni da je prepoznat kao reinkarnacija trinaestog Dalaj Lame. Uprkos izvesnim političkim tenzijama, on je preuzeo ulogu, iako su ga u šali nazivali „Muslimanom obučenim u šafran“. Međutim, istinitost ovog izveštaja je sumnjiva jer je autor odlučio da ostane anoniman i samo citira druge anonimne izvore i izgublјene tekstove kako bi potvrdio svoje tvrdnje. Kako trenutno stoji, ništa se ne može nezavisno proveriti.

Frakcija protiv Dalaj Lame XIV je pomalo sumnjiva lobistička grupa. Oni su povezani sa ideologijom koja se zove Geluk prevlast, koja traži dominaciju Geluk tibetanske budističke sekte nad ostale četiri sekte — Sakia, Niingma, Kagiu i Jhonang. Ova ideologija je vekovima izazivala sektaške sukobe na Tibetu. Iako sekta Geluk tvrdi da je Dalaj Lama diktator, njihov vođa zabranjuje članovima Geluka da čitaju knjige koje nije on napisao. Nјihova predgrupa, Zapadno društvo Šugden, naziva se budističkom verzijom Vestboro baptističke crkve. Geluk sektu prećutno podržava kineska vlada, a njihove redove sačinjavaju prvenstveno beli Amerikanci i Evroplјani. Nјihova tvrdnja da je Dalaj Lama tajni musliman je pokušaj uvrede koja se zasniva na kulturnom uticaju globalne islamofobije.

Tomas Džeferson

Religiozni stavovi bivšeg predsednika SAD-a Tomasa Džefersona često su vređali protestante krajem 18. veka. Kada su on i Džejms Medison 1779. godine predložili Statut Virdžinije o verskoj slobodi, preambula je počinjala: „Svesni da je Svemogući Bog stvorio um slobodnim…“ Hrišćanski delegati su pokušali da „Svemogući Bog“ zamene sa „Isus Hrist“, ali su bili u velikoj većini glasova protiv. Džeferson ih je video kao predstavnike koji smatraju da će zakon „u okviru svoje zaštite obuhvatiti Jevreje i nejevreje, hrišćane i muhamedance, hinduiste i nevernike svake denominacije.“

Iako je Džeferson verovatno imao skeptičan stav o Islamu, on je insistirao da „ni pagan, ni muhamedanac ni Jevrejin ne bi trebalo da budu isklјučeni iz građanskih prava Komonvelta zbog svoje religije“. Mnogi protestantski hrišćani su negodovali zbog ove ideje, plašeći se infiltracije “neprijatelјskih vanzemalјaca”.

Često su vršena poređenja između deizma Džefersona i islama, koji su se držali pojma jednog Boga. List Connecticut Courant se žalio da ne mogu da utvrde „da li gospodin Džeferson veruje u pagansku mitologiju ili u Kuran; da li je Jevrejin ili hrišćanin; da li veruje u jednog Boga, ili u mnoge; ili ni u jednog.”

Prema istoričarki Deniz Spelberg, ovo je učinilo Džefersona „prvim u istoriji američke politike koji je pretrpeo lažnu optužbu da je musliman, optužbu koja se smatra krajnjom protestantskom uvredom u 18. veku”.

Princ Čarls

Godine 1997., članak u Midl Ist Kvarterli pod naslovom „Princ Čarls od Arabije“ istraživao je ideju o tome da li je princ od Velsa bio tajni preobraćenik na islam. Mnogo toga je bilo povezano sa javnim izjavama princa Čarlsa u kojima se hvale islamske institucije, uloga žena u islamskom društvu i uloga koju bi islamske vrednosti mogle da igraju u rešavanju britanskih problema. Autori su takođe ukazali na pozitivne veze između britanske kralјevske porodice i mnogih islamskih vlada kao i da je princ osnovao komitet mudrih lјudi da ga savetuju o islamskoj kulturi.

Članak je završen mračnim upozorenjem da bi prinčeva zalјublјenost u islam mogla dovesti do „drugačije vrste monarhije“ u Velikoj Britaniji. Drugi navodni dokazi potiču iz prinčeve posete Omanu 2003, gde je proveo dva sata istražujući Veliku džamiju Sultana Kabusa i obišao izložbu o islamskoj kaligrafiji. Takođe je „prekinuo sa velikom skupštinom lјudi različitih nacionalnosti dok je sedeo skuplјenih nogu na podu na otvorenom. Na iftarski poziv jeo hurme i pio sok.”

Za svo ovo proislamsko ponašanje čak je rečeno da je izazvalo tenzije sa nadbiskupom od Kenterberija. Antiislamski pisci vide prinčevo interesovanje za islam i islamsku kulturu kao ukorenjeno u privlačnosti prema njegovim autoritarnim, reakcionarnim i antiženskim stavovima. Međutim, Katolik Herald je istakao da je kralјica Viktorija poklonila Kuran prvoj namenski izgrađenoj džamiji u Vokingu 1889.

Relidžn Njuz Servis smatra da se cela rabota vrti ni oko čega i da princ samo ima interes. Osim toga, postoje neki dokazi da su članovi britanske kralјevske porodice možda potomci Muhameda kroz komplikovanu mrežu brakova među evropskim i mediteranskim kralјevskim porodicama.

Majkl Džekson

Godine 2008, britanski tabloid San je tvrdio da je Majkl Džekson prešao na islam dok je nosio arapsku odeću na ceremoniji u kući prijatelјa. Navodno, ovo se dogodilo pod vođstvom imama uz prisustvo kanadskog tekstopisca Davuda Vornsbija (ranije Dejvida Vornsbija) i britanskog pevača Jusufa Islama (ranije Ket Stivens). Rečeno je da je Džekson promenio ime u Mikail (nakon što je odbio sugestiju „Mustafa“). Međutim, članak nije bio zasnovan na proverlјivim dokazima.

Takođe, informacije o takozvanom obredu preobraćenja nisu odgovarale ničemu u stvarnoj islamskoj tradiciji. I Vornsbi i Islam negirali su učešće u bilo kakvom takvom ritualu. Ipak, glasine su bujale na internetu dok su JuTjub video snimci islamskih našid molitvenih pesama koje je navodno komponovao Džekson postavlјeni i delјeni. To su obično bile pesme koje su izvodili našid pevači Zain Bikha i Irfan Maki, koji su možda zvučali slično Džeksonu.

Ponuđeno je još video dokaza sa montiranim klipom Džeksona koji kaže „inšalah“ („Allah je voljan“). Ovo je izvučeno iz konteksta iz promocije iz 1996. koju je Džekson snimio za svoje fanove u Tunisu, gde muslimani, Jevreji i hrišćani koriste izraz „inšalah“. Drugi navodni dokaz je da je nekoliko članova njegove porodice pristalice Nacije Islam, koji se razlikuje od glavnog toka islama, i da se obukao u abaiju (halјinu za muslimanske žene) dok je bio u Bahreinu.

Neki koji veruju da je Džekson prešao na islam ponudili su još smešnije primere dokaza, kao što su tvrdnje da je Džeksonov mozak proveren tokom njegove autopsije i da su unutra otkrivena sećanja na to da je postao musliman.

Princeza Dajana

Prema The Diana Chronicles Tine Braun, princeza Dajana je razmišlјala o prelasku na islam nakon što se zalјubila u pakistanskog kardiohirurga Hasnata Kana. Braun je napisala da je Dajanin stan u Kensingtonskoj palati ubrzo „mirisao mirisom zapalјenih štapića od žolјenice“.

Veza je očigledno išla glatko sve dok Kanova majka nije intervenisala, šokirana idejom da se njen sin oženi nekom ko nije pakistanska muslimanka. Istinitost Braunovih tvrdnji je nepoznata. Ali oni su veoma ličili na ideje koje su već lebdele u svetu teoretičara zavere.

Dajanina kasnija veza sa Egipćaninom Emadom Mohamedom al-Fajedom (zvanim Dodi) samo je pogoršala glasine. Nјena smrt u saobraćajnoj nesreći 1997. dovela je do jezivih spekulacija u Egiptu da su je ubili britanski obaveštajci kako bi je sprečili da se uda za al-Fajeda i da musliman bude očuh naslednika britanskog prestola.

Knjige sa naslovima poput Da li je umrla muslimanka? i Dajanin prelazak na islam ubrzo su nestali sa polica knjižara. Neki naslovi vesti su preneli ista osećanja, kao što su „Recituj fatihu (početno poglavlјe Kurana) za dušu Dajane“ i „Ubistvo je bilo najlakše rešenje za britansku vladu da se obračuna sa muslimanskom princezom.” Mohamed al-Fajed, Dodijev otac, bio je glavni zagovornik ove teorije. Tvrdio je da je Dajana bila trudna u vreme svoje smrti i da je kralјevski establišment bio užasnut idejom da princ Vilijam ima polumuslimanskog brata ili sestru. Navodno je hit organizovao princ Filip. Fajed je kasnije prozvao Tonija Blera, CIA-u i Dajaninu stariju sestru kao moguće umešane u Dajaninu smrt.

Adolf Hitler

Prema memoarima arhitekte Alberta Špera, Adolf Hitler je verovao da nemački narod praktikuje pogrešnu religiju. Više je voleo islam, koji je smatrao „religijom lјudi“ sa bolјim standardima higijene i doktrinom „ratničkog raja“. On je ovo uporedio sa „jevrejskom prlјavštinom i svešteničkim petlјanjem“ hrišćanstva sa njegovom „krotkošću i mlohavošću“.

Navodno je Šper jednom prilikom jedne večere razmišlјao: „Da Šarl Martel nije pobedio kod Poatjea. . . onda bi po svoj prilici trebalo da se preobratimo u islam, taj kult koji veliča herojstvo koje otvara sedmo nebo samo hrabrom ratniku.“

Postoje dokazi da je Treći Rajh pokušao da regrutuje muslimane kao arijevske vojnike. Rani islamisti su sa nacistima delili opoziciju liberalnoj demokratiji, komunizmu i jevrejskom narodu. Međutim, malo je dokaza da je Hitler prešao na islam, iako je ta ideja postala popularna među antisemitskim islamističkim krilima i islamofobičnim desničarskim krilom.

U stvarnosti, pitanje Hitlerove vere je jako sporno. U debati 2012. između Ričarda Dokinsa i kardinala Džordža Pela, oni su tvrdili da je Hitler bio katolik, odnosno ateista. Hitler se nikada nije odrekao svog rimokatolicizma, ali je njegova politika odražavala uticaj socijalnog darvinizma.

On je u velikoj meri manipulisao doktrinama i dogmama katoličke crkve u svoju korist, dok je tradicionalnu religiju zamenio sekularnim nacionalističkim kultom. Prelazak na islam tokom svega ovoga bi bio prilično neuobičajen za Hitlera, a nema nikakvih stvarnih dokaza da je on ikada razmišlјao o tako nečemu.

Na koji način je crna legenda o Islamu dospela čak na Zapad i u SAD pre više od dva i po veka, i proteže se sve do danas, možda bi mogli odgovoriti istoričari i sociolozi u sveobuhvatnoj analizi. Za sada je to samo predmet rasprave teoretičara zavere.

D. Tovarišić