Termin “teorija zavere” podseća na sve vrste konotacija koje se kreću od neobičnih do suludih. Ove asocijacije na frazu su bile namerne i upravo ono što je američka Centralna obaveštajna agencija (CIA) nameravala.

Prema Zero Hedge, termin teorija zavere CIA je stvorila 1967. godine kao način da diskredituje svakoga ko se usudi da ospori njihovu zvaničnu verziju istine.

Čini se da je CIA-ina zamisao o Teoriji zavere prvi put otkrivena u depeši iz 1976. godine. Ova komunikacija je bila označena kao „Psih” i „CS”. Psih skraćenica se odnosila na psihološke operacije ili ono što je u savremenom svetu poznatije kao dezinformacija. CS je bila skraćenica koja se koristila za njihovu jedinicu za tajne operacije. Prema Zero Hedge-u depeša je nastala kao „odgovor na zahtev Nju Jork Tajmsa iz 1976. na Zakon o slobodi informacija“.

U depeši se prvo govorilo o tome koliko ovaj trend zahteva od same organizacije, kao i od vlade SAD-a. U pismu je dalјe objašnjena svrha depeše, da se „pruži materijal za suprotstavlјanje i diskreditaciju tvrdnji teoretičara zavere, kako bi se sprečilo širenje takvih tvrdnji u drugim zemlјama“. Nakon toga je usledilo objašnjenje da se osnovne informacije mogu naći u poverlјivom delu, kao i nepoverlјivi dokumenti priloženi uz depešu.

Ako se već nije vodila nikakva diskusija, onda nije trebalo postavlјati pitanje da li je to zavera. Samo tamo gde je rasprava bila u toku, pojam zavere je trebalo ubaciti i upotrebiti za stvaranje sumnje.

Kako primeniti teorije zavere

Prva direktiva je bila da se razgovara o tome kako je ovo problem publiciteta sa „prijatelјskim elitnim kontaktima (posebno političarima i urednicima)“. Ova direktiva je imala za cilј da dobije podršku potrebnu da se narativ promeni u zaveru.

Uputstva su uklјučivala sledeće tačke:

• Istaknite da je temelјna istraga, tj. zvanična istraga relevantnog događaja, sprovedena „koliko je to bilo lјudski moguće“,
• Navodi kritičara su bez „ozbilјne osnove“,
• Nastavak „spekulativnog razgovora“ samo pomaže „opoziciji“, te „da se čini da delove razgovora o zaveri namerno stvaraju propagandisti“,
• „Podstaknite ih da iskoriste svoj uticaj kako bi obeshrabrili neosnovane i neodgovorne spekulacije“.

Strategija kritičnog napada

Sledeći korak je bio „upošlјavanje propagandnih sredstava“. Jedina svrha ovih „aktivnosti“ bila je da opovrgnu sve što su kritičari imali da kažu. Neke od uznemirujućih taktika uklјučivale su  i da su „Recenzije knjiga i kratki članci posebno prikladni za ovu svrhu.“ Kad god je to bilo primenlјivo, sredstvo je bilo da se kritičar diskredituje tvrdnjom da je on „povezan sa teorijama usvojenim pre nego što su dokazi uvedeni“. Kritičari su bili napadnuti kao da imaju političke interese za svoja gledišta.

Druga taktika je bila da se tvrdi da kritičar ima finansijski interes. Takođe, jedan od načina da se kritičari diskredituju bio je tvrdnja da su bili „ishitreni i netačni u svom istraživanju”. A šlag na torti diskreditacije bila je tvrdnja da je kritičar „zaluđen sopstvenim teorijama“.

Napadi na medije

Depeša je takođe otkrivala kako napasti bilo kog pisca ili publikaciju koja se ne slaže sa zvaničnim narativom. „Nije se pojavio nijedan značajan novi dokaz koji Komisija nije uzela u obzir“, „Kritičari obično precenjuju određene stavke i ignorišu druge”, kao i da kritičari vrednuju i ističu „sećanja pojedinačnih svedoka“. U depeši se objašnjava kako se to može iskoristiti za elaborisanje da je svedočenje svedoka „manje pouzdano i više divergentno“.

Govoreći o tome da je zaveru „velikih razmera koja se često sugeriše“ nemoguće sakriti od toliko lјudi koji su uklјučeni u nju i da je preskupo platiti agentima da ćute, depeša upućuje da je potrebno istaći da „intelektualni ponos“ nekih kritičara ih mami da se povežu sa teorijom, što ih podstiče da se „rugaju Komisiji jer nije uvek odgovarala na svako pitanje jednoznačnom odlukom na ovaj ili onaj način“.

„Umanjite optužbe za užurbani posao Komisije na izveštaju navodeći da je objavlјen tri meseca nakon prvobitnog roka. Kriviti komisiju koja ubrzava izveštaj o „pritisku neodgovornih spekulacija“, kao i iste kritičare koji odbijaju da priznaju grešku i iznose nove kritike“ – dalje se navodi u uputstvu, kao i to da se nejasne optužbe „uvek mogu objasniti na neki prirodan način“.

Posledice

Možda je najzabrinjavajući aspekt inicijative teorije zavere činjenica koliko je ona postala ukorenjena u zakonima SAD. Zero Hedge je ovo detalјno ispitao, otkrivši da su sudije „obučene da na optužbe za zaveru gledaju kao na samo još jednu pravnu tvrdnju koja se može opovrgnuti ili dokazati na osnovu konkretnih dokaza“. Federalni sud i sud svih 50 država SAD imaju kodove koji uklјučuju statute i kazne za svakoga ko počini zaveru, a pravni fakulteti predaju pravo teorije zavere kao „osnovni pravni koncept“.

Stvaranje teorije zavere je tako dobro izvedeno indoktrinacijom prosečnog Amerikanca da sve što je označeno teorijom zavere je automatski diskreditovano. Smatra se da je teoretičar zavere nepokoleblјiv ili, u najmanju ruku, u zabludi. Kada je ovaj stereotip podržan zakonom o teorijama zavere, on omogućava da prave zavere ostanu skrivene. Ova jedna fraza demotiviše i diskredituje uzbunjivače i sve druge koji žele da razotkriju istinu.